Ромео и Јулија из неолита
Загрљај стар шест миленијума
Загрљени у вечности
Године 2007. у близини села Валдаро, код Мантове у северној Италији, археолози су открили необичан и ретко очуван налаз: два скелета, мушког и женског пола, загрљена, стара око шест хиљада година. Овај налаз, данас познат као „Љубавници из Валдара“, пружа јединствен увид у живот и обичаје раних неолитских заједница у долини реке По.
Скелети су били млади – мушкарац у раним двадесетим, висок око 1,65 м, а жена такође у раним двадесетим, висине око 1,57 м. Анализа костура показала је да нема трага насиља; смрт је највероватније дошла природним путем. Уз њих су пронађени камени и кремени алати као гробни прилози, симболи свакодневног живота и положаја у заједници.
Анализа костију показује да су обоје били Homo sapiens, са тамносмеђом косом која је била уобичајена за њихову популацију. Њихова исхрана била је заснована на житарицама, семенкама, поврћу и домаћим животињама, што је типично за ране пољопривредне заједнице у долини реке По.
Гроб је део већег некрополског простора који се налазио на брежуљку изнад реке, карактеристичан за неолитске заједнице у региону.
Постоје појединачни примери древних налаза скелета у загрљају, као у пећини Alepotrypa у Грчкој, што показује да се мотив блискости јавља у различитим неолитским контекстима, али није честа пракса у овом региону.
Неолитска заједница у долини По живела је од земљорадње и сточарства, градили су се дрвени и трски објекти, а живот је био условљен плодним тлима, реком и домаћим животињама. Свакодневне активности – сетва, жетва, прикупљање дрвета и риболов – биле су колективни напор и предуслов за опстанак.
Сачувани у времену
Археолошки тим, под вођством Елене Марије Меноти, преместио је скелете у Археолошки музеј у Мантови у једном блоку земље, како би се очувао оригинални положај. Гробни прилози, камени и кремени алати, као и грнчарија, пружају увид у начин живота, технологију и друштвене вредности.
Загрљени љубавници из Валдара остају сведоци живота у време када је човек тек учио да обликује свет око себе, а њихова блискост у смрти сведочи о трајним везама и људској потреби за повезаношћу. Иако њихова имена никада нећемо знати, њихова прича опстаје као један од најдирљивијих и најбоље сачуваних налаза неолитске Европе – непроменљива и трајна, сведочећи о људској блискости која надживљава време.