Сипа је прави мађионичар морских дубина који своју кожу користи као дигитални екран високе резолуције. Њена способност да се за мање од једне секунде потпуно стопи са околином не заснива се само на промени нијансе, већ и на фундаменталној промени физичке структуре тела.
Док већина животиња које користе камуфлажу зависи од стационарних шара, сипа активно управља милионима сићушних пигментних органа познатих као хроматофоре. Ови органи су директно повезани са нервним системом, што омогућава тренутну реакцију коју мозак диктира брзином мисли.
Испод површинског слоја боје налазе се иридофоре и леукофоре, слојеви који рефлектују светлост и помажу животињи да имитира одсјаје околног терена.
Међутим, оно што сипу издваја од осталих главоножаца јесте њена моћ да мења текстуру коже. Посебни мишићи подижу делове коже стварајући избочине које подсећају на оштро камење, песак или морске алге. На тај начин, она престаје да буде глатко биће и постаје тродимензионални део пејзажа. Ова тактика се не користи само за скривање већ и за лов, где сипа емитује пулсирајуће таласе боја којима практично хипнотише плен пре него што га нападне.
Највећа енигма за научнике остаје чињеница да су сипе, према свим истраживањима, потпуно слепе за боје. Оне поседују само један тип фоторецептора, што значи да свет виде у црно-белој техници.
Упркос томе, оне без грешке репродукују зелену, црвену или жуту боју своје околине. Верује се да овај апсурд решавају тако што детектују контраст и интензитет светлости са невероватном прецизношћу, док њихове специфичне очи у облику слова W омогућавају фокусирање које компензује недостатак колорита. Сипа заправо не копира боју коју види, већ математички прецизно израчунава светлосни код средине у којој се налази.
Интелигенција која покреће камуфлажу
Да би све ове трансформације биле успешне, сипа користи огроман део свог мозга за обраду визуелних информација. Она не размишља само о томе како да се сакрије, већ предвиђа како је предатор види из одређеног угла.
Овај ниво когнитивне сложености указује на то да камуфлажа код сипа није пасиван инстинкт, већ активна интелектуална операција. Њихово тело је у константном дијалогу са простором, при чему кожа преузима улогу чула које истовремено и прима и емитује информације, чинећи их најнапреднијим уметницима опсена у природи.
Научна заједница је деценијама фасцинирана овим главоношцима, а једно од најзначајнијих имена у истраживању њиховог понашања је Роџер Хенлон са Морске биолошке лабораторије у Вудс Холу. Он је кроз свој дугогодишњи рад класификовао три главна типа камуфлажних шара које сипе користе, а то су униформна, мрљаста и деструктивна шема која потпуно разбија силуету животиње. Поред њега, истраживач Александра Шнел са Универзитета Кембриџ спровела је чувени експеримент са маршмелоу тестом, који се иначе користи код деце, и доказала да сипе поседују изузетну самоконтролу. Оне су у стању да одбију тренутни, мање привлачан оброк ако знају да ће касније добити нешто што више воле, што је јасан показатељ напредне интелигенције и способности планирања будућности.
Посебно занимљив феномен који ови научници проучавају јесте начин на који мужјаци користе камуфлажу у сврху обмане током парења. Мањи мужјаци често примењују тактику коју истраживачи називају дволичност, где једну страну тела, која је окренута женки, боје у привлачне шаре, док другу страну, окренуту ривалском мужјаку, камуфлирају тако да изгледају као женка. На тај начин успевају да приђу партнерки без изазивања сукоба са крупнијим конкурентима. Овај ниво социјалне манипулације показује да сипе не користе своје способности само за скривање од грабљиваца, већ и за врло сложене међусобне интеракције које захтевају разумевање туђе перспективе.
Додатна необичност коју је документовао тим морских биолога са Универзитета у Квинсленду односи се на њихову крв која је плаве боје. Ова специфичност потиче од хемоцијанина, протеина који садржи бакар уместо гвожђа, што им омогућава да ефикасно преносе кисеоник у хладним и тамним деловима океана где је притисак огроман.
Иако њихово срце куца три пута брже када су под стресом због промене боје, сипе успевају да одрже метаболизам који подржава стални рад њихових мишићних пигмената. Свако ново истраживање које потписују стручњаци попут Хенлона или Шнелове само потврђује да су ова бића далеко ближа ванземаљској интелигенцији него што смо икада могли да претпоставимо посматрајући их само као морску храну.