Има 42 године. Будна је у три ујутру. Срце јој убрзано куца. Зноји се. Раздражљива је без јасног разлога. Заборавља речи усред реченице. Сукње је затежу око струка. Свој у огледалу скоро да не препознаје више.
Кажу јој да је под стресом. Да је преморена. Да „превише размишља“. Нико не помиње перименопаузу. Фаза о којој се недовољно прича
Перименопауза је период који претходи менопаузи и може трајати од неколико до чак десет година. Према подацима које наводи North American Menopause Society, хормонске промене могу почети већ у касним тридесетим, а симптоми се значајно разликују од жене до жене. То није „један талас врућине“. То је читав низ суптилних, а понекад и интензивних промена.
Нередовни циклуси. Несаница. Анксиозност. Изненадна туга. Раздражљивост. Смањена концентрација. Промене либида. Осетљивост на стрес коју раније ниси имала.
И најчешће – осећај да губиш контролу над сопственим телом.
Хормони и тишина
Проблем није само у естрогену који варира. Проблем је у томе што нико није рекао да ће варирати.
О пубертету учимо у школи.
О трудноћи се говори јавно, детаљно и гласно.
Менопауза се барем помене у контексту „валунга“.
Али перименопауза остаје магловита зона. Као да је пролазна фаза коју треба издржати у тишини. Према подацима које објављује World Health Organization, до 80% жена током транзиције ка менопаузи искуси бар један значајан симптом који утиче на квалитет живота. Ипак, велики проценат њих никада не добије адекватне информације на време. Није проблем што тело пролази кроз промену. Проблем је што жена мисли да се то само њој догађа.
Када кажу да претерујеш
Један од најболнијих делова перименопаузе није физички. То је реакција окружења.
„Претерујеш.“
„Само си уморна.“
„То ти је у глави.“
А истина је да јесте у глави, али хормонски. Не измишљено. Пад и осцилације естрогена директно утичу на серотонин и допамин, неуротрансмитере одговорне за расположење. То није слабост карактера. То је биологија. И када жена осети да више није „она стара“, последње што јој треба је да јој неко каже да „претерује“. Зашто се о перименопаузи говори тек када почне хаос?
Зато што су жене навикле да трпе.
Зато што су навикле да функционишу и када им није добро.
Зато што систем здравства често реагује тек када симптоми постану екстремни.
Перименопауза није крај младости. Није квар. Није губитак вредности. Она је биолошка транзиција. Али без разговора и знања – она постаје криза идентитета.
Време је да се именује, не да се издржава
Можда највећа штета није у симптомима, већ у тишини. Када не знаш шта ти се дешава, свака промена делује као претња. Када знаш и разумеш, онда то постаје процес. Перименопауза не треба да буде хаос који се преживљава. Треба да буде фаза која се разуме. И можда право питање није зашто се о њој говори тек када почне хаос, већ зашто смо толико дуго прихватали да жене пролазе кроз њу саме.