Године 1988. енглеска телевизија ЛВТ започела је пројекат који ће дефинисати једну ера – екранизацију свих прича Агате Кристи о Херкулу Поароу.
Изазов је био огроман. Поаро је већ имао легендарне интерпретације у ликовима Алберта Финија и Питера Устинова, који су му дали театралност и шарм. Али Агатина ћерка, Розалинд Хикс, видела је нешто другачије у четрдесетогодишњем Дејвиду Сушеу, глумцу који је до тада био познат по озбиљним шекспиријанским улогама у Краљевском шекспировском позоришту.
Она му је пришла и рекла: „Волела бих да ти будеш Поаро. Али, молим те, немој га исмевати. Моја мајка га је волела.” То није био само позив за улогу; био је то завет оданости који је Суше прихватио са готово религиозном озбиљношћу.
Суше није пришао Поароу као глумац који тражи ефекат, већ као детектив који тражи истину.
Прочитао је сваки роман и сваку приповетку Агате Кристи, бележећи у посебан бележник сваки детаљ који је Агата икада написала о њему.
Створио је датотеку од преко стотину карактеристика: како хода („као да иде по стакленом поду”), како подиже обрву, како држи штап, како изговара „мон ами”. Суше је знао да Поароова виталност не лежи у комичним брковима, већ у његовој унутрашњој дисциплини и патолошкој потреби за редом и методом.
Месецима је вежбао специфичан ход са књигом између ногу и префињени белгијски нагласак који није смео бити француски. Он је „упеглао” емоционални хаос глумца у бетонску структуру карактера, дозвољавајући нежности да провири само у ретким, драгоценим тренуцима.
Парадоск славе
Сушеов Поаро појавио се на екранима 1989. године и свет је одмах схватио – ово је коначна верзија.
Његова маестралност била је у томе што је Поароа учинио стварним, рањивим бићем које пати због сопствене генијалности.
Пуних 25 година Суше је носио тај терет. Постао је заробљеник сопственог успеха, особа коју је јавност поистовећивала са детективским умом. Иако је Суше био сушта супротност Поароу – опуштен, дружељубив, човек који воли фотографију и пловидбу – он је свесно прихватио завет тишине.
У јавности се ретко појављивао без Поароовог достојанства. Схватио је да је његова оданост Агати Кристи и милионима обожавалаца већа од његове потребе за личном промоцијом. Постао је архитекта илузије која је тражила потпуно предавање.
Последња епизода, „Завеса: Поароов последњи случај”, снимљена је 2013. године. Дејвид Суше, тада већ седамдесетогодишњак, морао је да одигра физички и емотивно најтежу сцену – смрт генија.
Поаро, слаб и болестан, у колицима, занемео пред бруталношћу злочина који га надилази, ипак проналази снагу за последњи тријумф. Сцена његове смрти емитује тишину која је јача од било које речи. То је био суштински Сушеов тријумф. Он је доказао да се љубав и поштовање према књижевном лику могу преточити у чисту, нестворену светлост уметности.
Дејвид Суше је остао урезан у историју као глумац који је одбио да „исмева” детектива, већ га је уздигао у простор вечности, чинећи Поароа јединим измишљеним ликом који је икада добио читуљу у Њујорк Тајмсу. Сушеов тестамент није само улога, већ доказ да је посвећеност најмоћнији и најсубверзивнији појам 21. века.