Ако прошетате старим језгрима Сомбора, Панчева или Новог Сада, приметићете исти мотив: висока, тешка дрвена врата са мањим улазом за пешаке и огромним крилима која се отварају ка унутрашњости. Оне нису биле ту да би скривале приватност од комшијске радозналости, мада су и то радиле савршено, већ су представљале врхунац тадашњег функционалног дизајна.
Главни разлог висине и ширине био је коњски превоз. У двориште је морао да уђе „паорски” воз – кола натоварена до врха сеном, пшеницом или кукурузом.
Низак свод би значио губитак драгоценог товара или оштећење кола. Капија је морала бити довољно висока да прођу мердевине на колима, али и довољно широка да се не закаче „санци” или осовине.
Војводина је земља ветрова. Тешке капије, често поравнате са самом линијом куће, чиниле су непрекидни зид ка улици.
Ово није само естетска одлука; то је била баријера за кошаву. Затворена капија стварала је заветрину у дворишту, омогућавајући да се унутрашњи послови обављају и када напољу „брије” северац.
У време када су панонијом крстариле војске и разне „бећарске” групе, капија је била примарна линија одбране.
Дебели храстови талпи и масивни окови нису били ту само због лепоте. С друге стране, „ајнфорт” (пролаз иза капије) служио је као својеврсни филтер: ко прође кроз велику капију, тај је гост од значаја.
Ајнфорт капије су имале и свој микро-климатски значај. Током врелих бачких и банатских лета, тај наткривени пролаз био је најхладније место на имању. Ту се седело, чистила се опрема, оштрили су се алати и водили најважнији мушки разговори, док су жене заузимале гонг (трем).
Анегдоте иза ајнфорта
Иако су капије плод народне домишљатости, њихов изглед је запечаћен Урбаром Марије Терезије. Она је наложила „регулацију села”, приморавајући куће да излазе директно на уличну линију како би се лакше наплаћивао порез и контролисало кретање. Високе капије постале су једини начин да се сачува приватност унутар „шортса”, стварајући онај препознатљиви војвођански затворени блок.
Лаза Костић и сомборске „куће на лакат”
Најпознатији станар сомборских капија био је песник Лаза Костић. Као зет богате породице Паланачки, он је кроз високу капију њихове куће пролазио својим чувеним фијакером.
Занимљивост је да је у Сомбору постојало „неписано правило”: висина капије морала је бити таква да кочијаш може да прође без скидања цилиндра са главе. Ако би га капија закачила, то се сматрало озбиљном грађевинском грешком и индиректном увредом за господу.
Након бомбардовања Новог Сада 1849. године, капије су постале симбол отпорности. Трговачка породица Ченејац је међу првима поставила капију са ојачаним оковима која је могла да издржи чак и мањи пожар.
Постоји запис да су богатији трговци у ајнфортима држали „противпожарну стражу” – бурад са водом која су била скривена иза масивних крила, спремна да се извуку на улицу у случају напада.
Крајем 19. века, чувени кикиндски столари и ковачи усавршили су систем „врата у вратима”. Док је цела конструкција била висока и до 4 метра, мала пешачка врата (порталић) била су израђена тако да имају висок праг. Разлог? Да се спречи улазак блата са неасфалтираних улица директно у „чисто” двориште, али и да се онемогући ситној живини (гускама и паткама) да истрчава на сокак чим се врата одшкрину.
„Певајуће капије” из банатских села
У селима око Вршца и Зрењанина, богати домаћини су намерно остављали шарке на капијама неподмазане на посебан начин. Свака капија је „певала” другачијим тоном. То је имало безбедносну сврху: домаћин је у кући, по звуку шкрипе, тачно знао ко улази у двориште, да ли је то тешки теретни пролаз за коњска кола или само сусед који улази кроз мала врата.
У Војводини се веровало да, ако је капија затворена пре мрака, кућа је „у жалости” или је домаћин у свађи са селом. Ако су велика крила отворена широм, то је био знак да се унутра спрема свадба или велика светковина.
Данас су ове капије сведоци времена када се градило „за вечност”. Оне су споменик војвођанском прагматизму: све што је лепо морало је пре свега бити корисно. Свака шкрипа тих старих шарки и данас одјекује као подсетник на време када је ширина капије директно осликавала ширину домаћиновог имања и његову способност да укроти равницу.