Иако су њени јунаци попут Херкула Поароа постали филмске иконе, живот саме Агате Кристи био је сценарио за себе. Кључни преокрет догодио се у априлу 1930. године, када је као већ позната списатељица отпутовала на ископавање у древни град Ур (данашњи Ирак). Тамо је упознала свог будућег супруга, археолога Макса Малована, који је био 14 година млађи од ње.
У својим четрдесетим, током експедиција на Блиском истоку, Агата је одисала специфичном британском отменошћу прилагођеном суровим условима. Била је средње висине, здраве и јаке грађе, што јој је омогућавало да подноси дуге јахачке туре кроз пустињу.
Њено лице, са карактеристичним паметним очима и благим, али загонетним осмехом, било је уоквирено тада модерном краћом трајном фризуром.
Фотографије са ископавања у Ниниви и Нимруду приказују је у практичним ланеним кошуљама, широким панталонама и са неизоставним панама шеширом. Занимљиво је да је Агата, чак и усред пустиње, користила своје скупоцене креме за лице како би чистила античке артефакте од слоноваче, јер је сматрала да су „нежније” од тадашњих хемикалија.
Више од списатељице: археолог из сенке
Агата није била само посматрач. Током 1940-их и 1950-их, провела је скоро две деценије живећи у шаторима и блатњавим кућама на локалитетима широм Ирака и Сирије. Научила је како да рестаурира древну керамику и постала је врсни фотограф експедиција, развијајући стаклене плоче у импровизованим тамним коморама под опсадом пустињских врућина.
Управо те године су јој подариле материјал за ремек-дела попут „Убиства у Месопотамији” (1936) и „Смрти на Нилу” (1937). Сценарио за филмску напетост није црпела из маште, већ из стварних сплетки и напетости међу члановима археолошких тимова са којима је делила оброке.
Једанаест дана тишине: нестанак који је шокирао нацију
Ако је иједан догађај из живота Агате Кристи изгледао као почетак њеног најмрачнијег романа, био је то петак, 3. децембар 1926. године. Око 21:45 часова, Агата је устала из своје фотеље, пољубила уснулу ћерку Розалинд, оставила кратку поруку секретару и одвезла се својим „Морисом” у ноћ. Следећег јутра, њен аутомобил пронађен је на ивици стрмине изнад језера Сајлент Пул, са упаљеним фаровима и њеном бундом остављеном на задњем седишту.
Потера какву Енглеска није видела
Оно што је уследило била је највећа потрага у историји британске полиције до тада. Преко хиљаду полицајаца и чак 15.000 волонтера чешљало је терен. Први пут у историји Енглеске, авиони су коришћени за потрагу за несталом особом. Чак су и њене колеге, сер Артур Конан Дојл (творац Шерлока Холмса) и Дороти Л. Сејерс, били укључени; Дојл је чак однео једну Агатину рукавицу познатом медијуму надајући се паранормалном трагу.
Док је штампа спекулисала о самоубиству, па чак и о томе да ју је супруг Арчибалд убио како би био са својом љубавницом, Агата је била „невидљива”.
Након 11 дана панике, 14. децембра, пронађена је у луксузном хотелу „Свон Хидро” у Херогејту. Оно што је ову мистерију учинило потпуном био је начин на који се пријавила: користила је име Тереза Нил — презиме љубавнице свог мужа. Када је Арчибалд дошао по њу, Агата га наводно није препознала.
Истина или савршен сценарио?
Званично објашњење било је „привремени губитак памћења” услед нервног слома изазваног смрћу мајке и крахом брака. Ипак, многи су веровали да је Агата, као врхунски мајстор заплета, инсценирала сопствени нестанак како би се осветила мужу и понизила га пред целим светом. До краја живота, Агата је одбијала да говори о ових 11 дана, потпуно их избацивши чак и из своје опширне аутобиографије. Ова рупа у њеној биографији остала је једина енигма коју никада није дозволила јавности да реши.
Овај догађај, који је послужио као основа за филм „Агата” (1979) са Ванесом Редгрејв, остао је једина тајна коју „Краљица злочина” никада није објаснила – чак ни у својој аутобиографији.
Агата Кристи је преминула мирно, 12. јануара 1976. године, у 85. години, остављајући иза себе преко 80 романа преведених на више језика него било која друга књига (осим Библије и Шекспира). Сахрањена је у дворишту цркве Свете Марије у Чолсију.
Њен живот је доказ да иза најпродаванијих књига света стоји жена која се није плашила блата, авиона и непознатих култура. Она није само писала о авантури; она ју је живела сваког пролећа када би се спаковала и кренула путем „Оријент експреса” ка неком новом, неископаном свету.