Стојимо пред заласком сунца, на концерту, на рођендану детета, на врху планине. Уместо да гледамо – подижемо телефон. Уместо да упијамо – кадрирамо. Тренутак траје неколико секунди, али ми га проживљавамо кроз екран од шест инча. Питање није да ли волимо успомене. Питање је да ли смо почели да их доживљавамо тек када постану фајл.
Психолошка истраживања последњих година баве се феноменом који се назива „photo-taking impairment effect“. Резултати више експеримената показали су да људи који интензивно фотографишу неки догађај касније памте мање детаља у односу на оне који су само посматрали. Сам чин снимања помера фокус са искуства на технички задатак.
Када мозак процени да ће информација бити „сачувана“ споља, он се понаша штедљивије. Као да препушта меморију уређају. То је чиста когнитивна економија. У том тренутку ми не гледамо залазак сунца, већ експозицију. Не слушамо песму, већ проверавамо да ли је звук „чист“. Камера постаје посредник између нас и света, а посредници ретко продубљују интиму.
Илузија контроле над пролазношћу
Фотографија нам даје осећај да смо нешто задржали. Да смо надмудрили време. Али често та потреба за бележењем долази из страха да ће нам тренутак измаћи. Уместо да га проживимо, ми га осигуравамо.
Проблем је што тај механизам лако постаје навика. На путовањима не ходамо да бисмо осетили град, већ да бисмо сакупили доказе да смо били тамо. На концертима снимамо рефрене које никада касније нећемо поново погледати. Истраживања понашања на друштвеним мрежама показују да се велики проценат фотографија никада више не отвори након објављивања. Архива расте, искуство се смањује.
Ипак, прича није једноставна. Нека истраживања указују да пажљиво, намерно фотографисање може појачати фокус. Када особа свесно тражи детаље, композицију, светло, она може приметити више него пасивни посматрач. Разлика је у намери. Ако фотографишемо да бисмо боље видели, камера постаје алат пажње. Ако фотографишемо да бисмо доказали присуство, она постаје баријера. Технологија сама по себи није крива, али рефлекс јесте.
Стално фотографисање мења наш однос према тренутку. Он постаје потенцијални садржај. Нешто што треба ухватити, обрадити, поделити. У том процесу искуство се дели на два слоја: оно што се дешава и оно како ће изгледати на екрану.
Не морамо одустати од камере да бисмо сачували дубину доживљаја. Али вреди понекад спустити телефон и дозволити мозгу да ради оно што ради хиљадама година – да памти кроз емоцију, мирис, звук, телесни осећај. То су записи који не заузимају меморију уређаја, али заузимају нешто много трајније. Фотографија може бити сведочанство тренутка. Не би требало да буде његова замена и још горе: показатељ имагинарним другима да смо били тамо и провели се чаробно.