Пре неколико година било је сасвим нормално да човек стоји у реду и не ради ништа. Гледа кроз прозор аутобуса. Седи у чекаоници. Чека пријатеља испред зграде. Не догађа се ништа посебно и нико нема осећај да нешто пропушта. Данас постоји готово аутоматски покрет. Телефон из џепа. Неколико потеза прстом. Вест. Порука. Видео. Још један видео. И ту почиње занимљиво питање: да ли смо постали нетолерантни на досаду или смо само престали да је прихватамо као нешто нормално?
Последњих двадесетак година део истраживача покушава да измери нешто што делује готово немогуће за мерење – како изгледа људска пажња у стварном животу.
Психолошкиња и истраживачица дигиталног понашања Глорија Марк са Универзитета Калифорније у Ирвајну прати овај феномен од почетка двехиљадитих. У њеним посматрањима начина на који људи користе екране у радном окружењу забележено је да је просечно време задржавања на једном екранском задатку било око два и по минута 2004. године, затим око 75 секунди 2012, а у новијим мерењима објављеним 2023. просек је био испод једног минута. Али сама Марк упозорава да то не значи да је људски мозак постао неспособан за пажњу – већ да се променио начин на који распоређујемо пажњу у окружењу које стално тражи пребацивање између задатака.
Међутим, постоји и друга страна приче.
Психолог Михај Чиксентмихаји још је осамдесетих и деведесетих година прошлог века, у истраживањима која су касније обликовала његов познати концепт „тока“, писао да људи највеће задовољство често не налазе ни у одмору ни у пасивности, већ у стању дубоке укључености у неку активност. Из тог угла, можда није проблем што више не подносимо досаду – него што је све теже пронаћи активности које нас стварно увуку у пажњу уместо да је стално прекидају.
Зато можда питање није да ли су телефони покварили концентрацију.
Можда је занимљивије питање нешто друго: ако сваки празан тренутак испунимо садржајем, шта смо заправо изгубили? Способност да будемо сами са мислима? Или само навику да чекамо? И можда ће за десет или двадесет година неко читати овакве текстове и чудити се зашто су људи почетком XXI века толико романтизовали досаду.
А можда ће се питати како смо уопште прихватили да је нормално да ниједан тренутак не остане празан.