Сваког априла свет се клања сени човека који је о људској души знао више него што бисмо могли помислити. Али док га већина памти по отровним бодежима Хамлета или крвавим крунама Магбета, прави Шекспиров тријумф крије се у његовом позном добу, када је одложио мач трагедије и узео лиру искупљења.
„Перикле” није само драма; то је његов лични завет да смрт нема последњу реч.
Након што је кроз своје велике трагедије срушио све до темеља, стари мајстор је одлучио да из рушевина сагради нешто неуништиво. На годишњицу његовог рођења, не славимо само писца, већ врховног уметника који је знао како да из најцрњег очаја извуче најчистију светлост.
БРОДОЛОМ КАО СУДБИНА И КРАЉ КОЈИ ЈЕ ЗАНЕМЕО
Принц Перикле није трагични јунак који пада због сопствене грешке; он је човек кога су богови и море узели на зуб без икаквог разлога. Замислите владара који у страховитој олуји губи све – жену коју воли препушта таласима у дрвеном сандуку, а ћерку Марину оставља туђинцима, да би га касније лажне вести о њеној смрти потпуно докрајчиле.
Перикле постаје отисак људског пораза.
Годинама лута медитеранским лукама као сена, неми старац у ритама који одбија да погледа свет у очи. Он је архетип изгубљеног оца, биће које је емоционално пресахнуло и повукло се у потпуну тишину, верујући да је тишина једини поштен одговор на суровост постојања.
МАРИНА: СВЕТИОНИК У ГРЕТНОМ ПРЕДГРАЂУ
Док Перикле тоне у ништавило, његова изгубљена ћерка Марина постаје ходајуће чудо Божије. Продата у бело робље, бачена у најмрачније углове полусвета, она својом интелигенцијом и чистотом успева да преобрати чак и најгоре грешнике.
Она је живи доказ да племенитост не зависи од престола, већ од унутрашње вертикале. Марина није само изгубљено дете; она је архетип свете Мудрости, женска енергија која лечи и обнавља. Она је тајни зачин који Шекспир убацује у свој касни опус – свест да се недужност може сачувати чак и у паклу, ако је дух довољно чврст.
МУЗИКА СФЕРА И ВРТЛОГ ПРЕПОЗНАВАЊА
Врхунац ове невероватне хронике дешава се на палуби брода у Митилени, где судбина по ко зна који пут спаја неспојиво. Доводе Марину пред немог, прљавог старца да га својом песмом и причом покуша повратити у живот.
Оно што следи је најдирљивији тренутак светске књижевности – споро, болно и величанствено препознавање. Док Марина прича своју историју јада, Перикле почиње да се буди из вишегодишњег сна.
У тренутку када схвати да је пред њим његово „сопствено тело и крв”, дешава се нешто натприродно. Он чује музику коју нико други не чује – небеске сфере које се поново окрећу у савршеном реду. То је тренутак када Шекспир побеђује време.
Краљ који је био мртав за свет поново проговара, а море које је узело све, враћа двоструко.
Ово је прича о васкрсењу без религијских догми, о љубави која је јача од слане воде и заборава, и о Вилијаму који нам и данас поручује да је сваки бродолом само припрема за највећи сусрет у животу.
Шекспирова маестралност не лежи само у богатству језика којим је створио хиљаде нових речи, већ у запањујућој способности да оголи човека до саме сржи. Он је био први књижевни хирург који је прецизно мапирао амбис између онога што говоримо и онога што заиста осећамо.
У историју књижевности остао је урезан јер његови ликови нису папирне лутке са поуком, већ живи људи саткани од противречности – краљеви који плачу као деца и луде које говоре истину коју нико други не сме ни да помисли.
Он је успео да укроти хаос људске психе и преточи га у стихове који вековима касније одзвањају истом снагом, чинећи га јединим аутором који је подједнако припадао и свом прљавом, ренесансном Лондону и свакој будућој ери која трага за смислом у вртлогу страсти и издаје.