Данас је потпуно нормално да знамо колико је сати у другом делу света. Неколико кликова и време у Токију, Лондону или Њујорку постаје доступно као да је у истој улици. Међутим, до друге половине 19. века, време није било глобална категорија. Било је локално.
Свако место имало је своје време. Подне је било тренутак када је сунце највише на небу, али тај тренутак није исти у Београду, Паризу или Берлину. Разлика од неколико минута није била проблем у свету који се кретао споро. Док су људи путовали данима, па и недељама, та мала неслагања нису имала практичне последице.
Проблем настаје када се појављује брзина. Са развојем железнице у 19. веку, нарочито после 1830-их, возови почињу да повезују удаљене градове у тачно одређено време. И ту локално време престаје да функционише. Разлике од неколико минута одједном постају опасне – возови који треба да се мимоиђу могу да се сударе, распореди постају неупотребљиви, а координација готово немогућа.
Један од кључних тренутака долази 1870-их година, када канадски инжењер Сендфорд Флеминг предлаже решење које делује једноставно: поделити свет на 24 временске зоне. Свака зона покрива 15 степени географске дужине, што одговара једном сату разлике.
Идеја је била радикална. Она подразумева да време више не прати сунце у сваком месту појединачно, већ да се усклађује на ширем простору. Другим речима, људи прихватају да њихово „подне“ више не мора бити тренутак када је сунце највише на небу.
Време постаје договор. Први кораци ка том систему праве се у Северној Америци. Године 1883, железничке компаније у Сједињеним Државама и Канади уводе стандардизоване временске зоне, познате као „дан два поднева“. Тог дана, градови који су до тада имали сопствено време одједном га прилагођавају новом систему. Неке разлике биле су и до пола сата.
Глобални договор долази нешто касније. На Међународној меридијанској конференцији 1884. године у Вашингтону, као нулти меридијан усвојен је Гринич. Од тог тренутка, време се рачуна у односу на једну референтну тачку. Свет, бар у теорији, добија заједнички систем.
Занимљиво је да тај систем никада није био потпуно правилан. Иако је идеја била да свака зона има ширину од 15 степени, стварност је другачија. Границе временских зона често прате политичке границе, економске интересе или практичне потребе. Зато неке земље имају необичне одлуке – на пример, Кина користи једну временску зону за целу територију, иако би географски требало да има чак пет. Са друге стране, Индија има време померено за пола сата у односу на стандардне зоне.
Још један слој приче односи се на доживљај времена. Увођењем временских зона, време престаје да буде искуство природе и постаје део инфраструктуре. Оно се синхронизује са саобраћајем, индустријом, касније и телекомуникацијама. Без тог договора, савремени свет – од авиона до интернета не би могао да функционише.
Зато временске зоне нису само техничко решење. Оне су један од првих глобалних споразума који показују да свет може да функционише као јединствен систем. Уместо да сваки град живи по свом сунцу, човечанство је прихватило заједнички ритам. И у томе лежи највећа занимљивост. Време, које делује као нешто најприродније, у великој мери је договор.