Када се 1790. године родио Глигорије Возаровић, српски културни простор још увек није имао оно што данас узимамо здраво за готово: уређено тржиште књига, развијену мрежу књижара и стабилан издавачки систем. Књига је постојала, али није била доступна. Писана реч кружила је споро, често ограничена на уске кругове образованих. Управо у том простору празнине појављује се Возаровић.
Током прве половине 19. века, у време када се српско друштво постепено ослобађа османске власти и почиње да гради сопствене институције, он отвара једну од првих књижара у Београду. Тај чин, наизглед практичан, имао је дубљи значај: књига први пут постаје нешто што се може купити, не само преписивати или позајмљивати.
Возаровић није био само књижар. Био је књиговезац, што значи да је учествовао у физичком обликовању књиге, у времену када је сваки примерак захтевао ручни рад. Био је и издавач, што је подразумевало ризик: штампање књига за публику која се тек формира. Истовремено, био је и библиотекар, укључен у ране покушаје организовања збирки књига које би биле доступне широј јавности.
У томе лежи његова посебност. Док се историја често фокусира на писце, реформаторе и политичаре, Возаровић припада оној врсти људи који стварају услове да култура уопште постоји. Без њега, књиге би постојале као текстови; са њим, постају предмети који циркулишу.
Једна од занимљивости из његовог рада односи се на сарадњу са Вуком Караџићем. У време када Вукова реформа језика још увек изазива отпоре, управо овакви људи омогућавају да нови правопис и нови језички модел дођу до читалаца. Књига није само носилац текста, она је средство промене.
Почетком 1830-их година, када Милош Обреновић учвршћује аутономију Кнежевине Србије, јавља се потреба за институционалним културним животом. У том контексту, Возаровић учествује у стварању првих библиотечких збирки, које представљају претечу каснијих јавних библиотека. Те збирке нису биле велике, али су биле кључне: први корак ка систематском чувању знања.
Постоји и један симболички детаљ који често остаје у сенци. Возаровић је сакупљао и чувао књиге у времену када су оне још увек биле реткост и вредност. У таквим условима, свака књига није била само текст, већ предмет културе, доказ постојања писмености и интересовања за знање.
Његова смрт 1848. године поклапа се са једном широм европском прекретницом – годином револуција. Док се политичке идеје шире континентом, у Србији већ постоји нешто без чега те идеје не би могле да се укорене: мрежа људи и институција који омогућавају да се чита, пише и размишља. И ту долазимо до суштине. Возаровић није променио историју једним догађајем. Променио ју је тиме што је омогућио да се идеје крећу. У времену када се нације тек обликују, то је понекад важније од самих идеја.