Првог августа 1774. године британски хемичар и свештеник Џозеф Пристли извео је експеримент који ће касније бити проглашен једним од најважнијих у историји науке. Усмеравајући сунчеву светлост кроз велику сочиву на црвени живин оксид, добио је безбојан гас необичних својстава. Свећа је у њему горела снажније него иначе, а лабораторијски миш је остајао жив знатно дуже него у обичном ваздуху. Пристли је нову супстанцу назвао „дефлогистиковани ваздух“. Данас је познајемо као кисеоник.
На први поглед, ово делује као још једно научно откриће. Међутим, занимљиво је да Пристли уопште није схватио шта је заправо открио. У другој половини 18. века научници су и даље веровали у теорију флогистона – замишљене супстанце за коју се сматрало да се ослобађа приликом горења. Када је добио нови гас, Пристли је закључио да је реч о ваздуху из којег је флогистон уклоњен, па је зато способнији да подржи ватру и дисање. Испоставило се да је цела теорија била погрешна.
У томе лежи један од највећих парадокса историје науке: човек може открити нешто револуционарно, а да не разуме шта је открио.
Неколико месеци након експеримента Пристли путује по Европи и у Паризу описује свој поступак француском научнику Антоан Лавоазије. Управо ће Лавоазије, ослањајући се на Пристлијеве резултате, показати да сагоревање није ослобађање флогистона већ спајање супстанци са новим елементом. Он ће том гасу дати име кисеоник и поставити темеље модерне хемије.
Због тога историчари науке и данас расправљају о необичном питању: ко је заправо открио кисеоник?
Пристли га је први описао и изоловао 1774. године. Шведски хемичар Карл Вилхелм Шеле произвео га је вероватно и неколико година раније, али своје резултате није на време објавио. Лавоазије је, са друге стране, први схватио његову праву улогу у природи. У зависности од тога да ли откриће подразумева прво добијање супстанце, њено објављивање или разумевање њене суштине, одговор може бити различит.
Још је занимљивије што је Пристли био човек необично широких интересовања. Бавио се теологијом, политиком, филозофијом, образовањем и природним наукама. Говорио је више језика и веровао да научно истраживање и друштвени напредак морају ићи заједно. Његова подршка Америчкој и Француској револуцији касније ће изазвати толико негодовање у Британији да ће 1794. године бити приморан да се пресели у Сједињене Државе.
Сам експеримент из 1774. године крије још једну необичност. Пристли је након добијања новог гаса одлучио да га лично удахне. Забележио је да му се учинило како су му груди неко време биле „лакше и пријатније“ него после удисања обичног ваздуха. Данас знамо да је реч о првим документованим људским утисцима након удисања концентрисаног кисеоника.
Откриће кисеоника није само додало још један елемент у табелу хемијских елемената. Оно је променило начин на који људи разумеју свет. Одједном, ваздух више није био јединствена и недељива супстанца. Постао је мешавина различитих гасова. Сагоревање, дисање и рђање престали су да буду мистериозни процеси и постали су појаве које је могуће објаснити и измерити. Управо зато многи историчари сматрају да је откриће кисеоника означило почетак хемијске револуције, једнако важне за науку као што су индустријска и политичке револуције биле за модерно друштво.
На крају, највећа иронија целе приче јесте то што човек који је отворио врата модерној хемији никада није прихватио нову теорију која је из његовог открића проистекла. До краја живота остао је веран старој идеји флогистона. Историја је тако забележила редак случај да је један научник сопственим открићем помогао рушење теорије у коју је и сам наставио да верује.