Када су енглески насељеници 1587. године стигли на обалу данашње Северне Каролине, њихова колонија Роанок није била прва те врсте, али је носила амбицију да постане трајна. Под вођством Џона Вајта, око стотину људи – мушкараца, жена и деце – започело је живот у новом свету који је обећавао више него што је могао да гарантује.
У почетку, ништа није указивало на то да ће ова прича постати једна од највећих историјских мистерија. Колонија је, међутим, од самог старта била крхка. Залихе су биле ограничене, односи са домородачким становништвом нестабилни, а удаљеност од Енглеске огромна. Управо зато Џон Вајт 1587. године одлучује да се врати у Енглеску по помоћ. План је био једноставан: брзо се вратити са залихама и појачањем.
Али историја ретко поштује планове. Због рата између Енглеске и Шпаније, укључујући догађаје попут Шпанска армада, Вајтов повратак је одложен. Уместо неколико месеци, прошло је три године. Када се 1590. године коначно вратио у Роанок, затекао је нешто што није могао да објасни. Колонија је нестала!
Није било тела, није било трагова борбе, није било рушевина које би указивале на насилни крај. Куће су биле растављене, као да је неко систематски напустио место. Једини траг била је реч „CROATOAN“ урезана у дрво, и скраћени облик „CRO“ на другом месту.
Та реч није била случајна. Односила се на оближње острво и племе са којим су колонисти имали контакт. Али када је Вајт покушао да настави потрагу, лоше време га је спречило. Никада више није успео да се врати и сазна шта се догодило.
И ту почиње права прича. Историја Роанока није прича о догађају, већ о одсуству догађаја. Све што знамо своди се на неколико трагова и много претпоставки. Да ли су се колонисти придружили домородачком племену? Да ли су покушали да се преселе и страдали? Да ли су били жртве сукоба, глади или болести? Ниједна теорија није потврђена.
Археолошка истраживања у 20. и 21. веку донела су неке наговештаје. На острву Хатерас пронађени су предмети европског порекла који указују на могуће присуство колониста. Истовремено, на другим локацијама откривени су трагови који сугеришу да је део насељеника можда покушао да се пресели у унутрашњост. Уместо једног одговора, појавило се више могућих прича.
И управо ту лежи суштина. Роанок није мистерија зато што немамо довољно података. Он је мистерија зато што имамо превише могућих објашњења, а ниједно није довољно снажно да искључи остала. У том смислу, он представља ретку врсту историјског догађаја, онај који не може да се затвори у наратив.
Занимљиво је да је Роанок временом постао више од историјске чињенице. Постао је симбол. У књижевности, филму и поп-култури, овај нестанак се тумачи као мистерија, трагедија, па чак и натприродни догађај. Али стварност је вероватно једноставнија и можда управо зато тежа за прихватање. Могуће је да се ништа драматично није догодило. Могуће је да су људи само отишли. И да иза себе нису оставили причу која би могла да се исприча.
У историји, навикли смо на догађаје који остављају трагове. Роанок нас подсећа на нешто друго: да понекад највећи траг оставља управо оно што недостаје.