Данас, 17. септембра по новом календару (односно 4. септембра по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије и значајне догађаје из историје Цркве. О житију свештеномученика Вавиле, Светог пророка Мојсеја Боговидца и светих мученика Маркела и Касијана, за наш портал говорио је ђакон Стефан Јосиповић.
Свештеномученик Вавила
Свети свештеномученик Вавила заузима значајно место у историји раног хришћанства, а ђакон Стефан истиче његову непоколебљиву веру и храброст у временима великих прогона:
„Свети свештеномученик Вавила био је архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана, познат по својој храбрости и великој вери”.
Његово супротстављање самом владару представља један од најсветлијих примера одбране хришћанских светиња од идолопоклонства. Како ђакон Јосиповић детаљно објашњава, до отвореног сукоба је дошло због царевог злочина и покушаја скрнављења храма:
„Када је Нумеријан убио сина варварског цара који му је био поверен као знак мира, и хтео да уђе у хришћански храм, Вавила му је забранио улазак јер је био идолопоклоник”.
Тиме је Свети Вавила јасно показао „да ни царска власт не сме да прекорачи границе које јој је Бог одредио”. Цар се због овог чина страшно разгневио, ухапсио је архијереја и захтевао од њега да принесе жртву идолима, што је светитељ одлучно одбио. Заједно са њим, страдала су и три недужна дечака, о чему ђакон Стефан сведочи:
„Са Вавилом су мучена и три дечака, Урван од 12, Прилидијан од 9 и Еплопије од 7 година, који су били његови духовни ученици”.
Ови млади исповедници вере су, након мучења, „посечени мачема, а Вавила је храбрећи их до последњег тренутка и сам пострадао под мачем”. Њихово заједничко страдање догодило се око 250. године, након чега су „сахрањени заједно, а њихове мошти су остале хришћанима као сведочанство њихове храбрости и верности Христу”.
Свети пророк Мојсеј Боговидац
Осврћући се на старозаветне праведнике, ђакон Стефан Јосиповић говори о Светом пророку Мојсију, чији је живот био обележен чудесним догађајима и директним општењем са Богом. „Свети пророк Мојсије био је велики вођа и законодавац народа израиљског, рођен у Египту око 1550. године пре Христа”. Његов животни пут био је подељен на три значајна периода, које ђакон овако описује:
„Првих 40 година живео је на двору фараона, других 40 година као пастир у созерцању Бога и света, а последњих 40 година водио је израиљце кроз пустињу”.
Под његовим вођством, народ је изашао из Египта и кренуо ка обећаној земљи. Међутим, Мојсијева судбина носила је и својеврстан трагизам:
„Иако је земљу обећану видео, због свог греха није у њу ушао”.
Његова улога у историји спасења је немерљива, што ђакон Стефан посебно наглашава речима да је Мојсије „био велики чудотворац и праобраз Христа, како је учио Свети Василије Велики”. Овај велики Божји угодник „упокојио се у 120. години живота, а по преображењу Господњем јавио се заједно са Илијом на гори Тавору”. Такође, према сведочанству Светог Јована Лествичника, Мојсије се „јавио и монасима на Синају”.
Свети мученици Маркел и Касијан:
На крају, ђакон Јосиповић нас упознаје са страдањем светих мученика Маркела и Касијана, чији пример сведочи о неспојивости службе земаљском цару са служењем демонима. Њихово страдање везује се за период када је
„цар Максимијан Херкул наредио да сви војници морају приносити жртве идолима”.
Отац Стефан објашњава њихове улоге у тадашњем друштву: „Маркел беше војник у то време, а Касијан нотар”. Када је суочен са безумном царевом наредбом, Свети Маркел је показао изузетну храброст и верност Богу. Ђакон цитира његове речи:
„Тада Маркел као хришћанин рече: ‘Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник’”.
Овај храбри чин пратило је и његово јавно одбацивање војничких обележја, те он „скиде појас војнички и оружје и баци од себе”. Због овог поступка, Маркел је „одмах био осуђен на смрт”. У том тренутку на сцену ступа и Свети Касијан, чија је дужност била да званично забележи ову пресуду. Међутим, и он одбија послушност земаљским властима зарад истине, те како наводи ђакон Стефан: „Касијан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да то напише”. Њихова заједничка исповедна жртва крунисана је мученичким венцима, јер су због своје вере „заједно били посечени и душама се преселише у царство небеско”.