Алберт Марш је патентирао хромал – легуру која је омогућила стварање првог сигурног електричног тостера. Међутим, иза овог проналаска који данас стоји у свакој кухињи крије се бесмислен и дуготрајан рат за патенте између великих корпорација. Директори и адвокати су провели године у судницама тврдећи да је „право на грејање хлеба” ексклузивно власништво њиховог уображеног естаблишмента, потпуно занемарујући чињеницу да су први модели тостера били толико примитивни да су корисници морали ручно да окрећу кришке и дежурају поред апарата како им кућа не би изгорела због једног административног одобрења.
Када је 1907.,Америчка канцеларија за патенте ставила службени печат на изум инжењера Алберта Марша, бирократе у Вашингтону су биле убеђене да су управо архивирале још једну крајње досадну направу. На папиру је писало „електрична пећ”, али у стварности, Марш је свету понудио решење за један од најфрустрирајућих кухињских проблема новог доба. Рани кућни апарати имали су сурову навику: чим би кроз њих пустили струју, њихови проводници би се истопили, пукли или претворили у локвицу метала пре него што бисте уопште успели да кажете „доручак”.
Марш је провео године у лабораторији мешајући никл и хром, све док није добио жилаву, тврдоглаву легуру коју је назвао нихром (или хромал). Та жица је имала супермоћ – могла је да светли мастиљаво црвеним сјајем на отвореном ваздуху, трпећи паклене температуре, а да не оксидира и не нестане у облаку дима. Био је то рођендан првог функционалног електричног тостера. До тада је човечанство хиљадама година хлеб пекло као у каменом добу, машући дугим виљушкама изнад живог угља и ризикујући обрве; сада је комплетна та кулинарска еволуција спакована у једну малу кутију на породичном столу.
Али тамо где се појави генијална идеја, одмах стиже и армија људи у скупим оделима.
Уместо кухињске револуције, око Маршовог патента букнуо је вишегодишњи, хладнокрвни корпоративни рат. Индустријски гиганти, са компанијом General Electric на челу, погледали су Маршову ужарену жицу, закључили да је изум превише профитабилан да би остао у рукама једног човека, и једноставно га прекопирали у свом моделу Д-12 из 1909. године. Адвокати су годинама блокирали суднице, трошећи богатства на доказивање апсурдне тезе – ко тачно поседује ексклузивно право на грејање хлеба помоћу електричне енергије? Док су медији славили долазак чисте, модерне ере, иза кулиса се водило крваво бирократско рвање око процената и лиценци, све док Маршова мала фирма Hoskins Manufacturing коначно није натерала све велике играче у Америци да капитулирају и плате за право да обична струја прође кроз обично парче метала.
Прави парадокс ове деценијске судске хистерије лежао је у томе што су се милионери отимали око направе која је у пракси била потпуно дивља и потенцијално смртоносна. Први кућни тостери из тог доба нису имали утикач за зид из једног баналног разлога — зидне утичнице тада скоро нико није имао у кући. Да бисте уопште покренули ову бизарну кутију са отвореним, ужареним жицама, морали сте прво да одврнете сијалицу са тавана или зида, а затим дугачак кабл тостера увртите директно у то празно, мрачно сијалично грло. Набавка оброка је, дакле, захтевала одстрањивање светлости из просторије да би се добила топлота.
Што је најгоре, ти рани модели нису имали никакву аутоматику, тајмере, па чак ни онај спасоносни „поп-уп” механизам који данас катапултира тост када је готов. Хлеб се стављао у металне рампе поред огољене жице која је буквално претила да запали сваки предмет у близини. Корисник је морао непомично да стоји поред апарата, броји секунде у глави док му се очи сузе од топлоте, а затим голим прстима отвори врела метална вратанца, окрене кришку и настави да стражари.
Неколико секунди непажње или обична кухињска промаја биле су сасвим довољне да се хрскави доручак претвори у буктињу која би прогутала целу кућу. Док су судије у кожним фотељама већале о милионским вредностима патената, просечан Американац је сваког јутра ризиковао комплетну имовину због две кришке топлог хлеба, показујући да је линија између технолошког комфора и чисте бизарности у раном двадесетом веку била танка као она Маршова нихромска нит.