Средином XIX века европске силе биле су опседнуте картама света. На њима су се повлачиле границе, оснивале колоније и делиле територије које већина људи који су их исцртавали никада није ни видела. Изгледало је као да је довољно ставити заставу на празан простор и историја ће прихватити да је та земља одувек припадала ономе ко ју је први нацртао.
Један француски адвокат одлучио је да ту логику доведе до њеног крајњег апсурда.
Orélie-Antoine de Tounens није био генерал, није био племић, није имао војску, нити подршку било које европске силе. Имао је само огромно самопоуздање, неколико правних књига и уверење да је предодређен за велика дела. Напустио је Француску, отпутовао у јужни Чиле и стигао на простор Арауканије, где су домородачки Мапучи деценијама одолевали и шпанској и чилеанској власти.
Уместо да се прилагоди стварности, одлучио је да је преправи.
1860. године сам је саставио устав, прогласио оснивање Краљевине Арауканије, а потом јој прикључио и Патагонију. Себе је прогласио краљем Орелијем I. Недостајало је само оно најневажније. Краљевина.
Историја ретко бележи случај да је неко прво добио краља, а тек потом покушао да пронађе државу којом ће владати.
Део поглавица Мапуча заиста је разговарао са Французом, надајући се да би им европски савезник могао помоћи у борби против Чилеа. Али њихова политичка очекивања и Тунанове краљевске амбиције нису били исто. Док су једни тражили савезника, други је већ видео круну на својој глави.
Чилеанске власти нису делиле његов ентузијазам. Ухапсиле су га 1862. године, извеле пред суд и, уместо да га третирају као опасног побуњеника, прогласиле га душевно неурачунљивим. Протеран је назад у Француску. За већину људи ту би се прича завршила. За Орелија I тек је почињала.
Из Француске је наставио да пише прогласе, именује министре, додељује племићке титуле, издаје поштанске марке, пројектује новац и шаље писма европским владарима тражећи признање државе која никада није имала међународно признање, сталну територијалну управу ни институције у модерном смислу те речи. Неколико пута покушао је да се врати у своје „краљевство“. Сваки пут је био ухапшен или протеран.
Најневероватније је што његова прича није умрла са њим.
Када је Орели-Антоан де Тунан преминуо 17.септембра 1878. године, није нестао само човек који је себе сматрао краљем. Остала је круна. Током наредних деценија јављали су се наследници који су тврдили да су законити владари Арауканије и Патагоније. Формиране су династичке линије, додељиване племићке титуле и одржаване церемоније, иако држава над којом су владали никада није постојала као призната монархија.
И ту историја прави последњи, савршени обрт. Обично државе прво настану, па добију владаре. Овде се догодило супротно.
Прво се појавио краљ. Држава никада није стигла. А ипак, круна је преживела дуже од свог власника. То је можда и најнеобичнија лекција читаве приче. Људи обично верују да су за државу потребни војска, границе, становништво и закони. Орелије I покушао је да докаже да је довољно имати круну и довољно снажну машту.
Историја му није дала краљевство. Али му је дала нешто много ређе. Место међу људима који су успели да живе читав живот као владари земље која је постојала готово искључиво у њиховом уверењу.