Како је аустријска војска успела да заметне кавгу око бурета шнапса, побије се сама са собом, изгуби хиљаде људи и препусти град Османлијама – који су стигли два дана касније потпуно збуњени призором.
Негде крајем лета 1788. године, на граници Хабзбуршке монархије и Османског царства, аустријска војска је кренула у поход са озбиљним намерама, бројним пуковима и традиционалном увереношћу да ће све ићи по плану. Оно што није било у плану јесте да највећи непријатељ те вечери неће бити Турци, већ ракија, лоша комуникација и сопствени нерви.
Логор код Карансебеша, у данашњој Румунији, био је препун војника различитих народа и језика царевине. Немци, Мађари, Срби, Хрвати, Чеси, Италијани, Румуни и још понеки народ делили су униформу, али не и увек разумевање. Команда је очекивала сусрет са Османлијама, али извиђачка коњица која је прва прешла реку није пронашла ни трага од непријатеља. Уместо тога, наишли су на циганске трговце са буретима шнапса.
После напорног дана, коњаници су проценили да је чаша жестине много разумнија инвестиција од потере за Турцима. Куповина је обављена, а импровизована забава почела. Међутим, како то обично бива у војним логорима, мир није дуго трајао. Пешадија је стигла, осетила мирис алкохола и затражила свој део. Коњаници су одбили. Речи су постале псовке, псовке су постале гурање, а гурање је врло брзо прерасло у тучу.
Неко је испалио хитац. То је био тренутак када је здрав разум одлучио да напусти бојно поље.
У тами, далеко од главнине војске, одјекнули су пуцњи. Војници у логору помислили су да су Османлије напале. Настала је паника. Коњи су се пропињали, артиљерци су покушавали да поставе топове, а официри су урлали „Halt! Halt!“ покушавајући да смире ситуацију. Несрећа је била у томе што многи војници нису говорили немачки. У општој пометњи, повици „Халт!“ у нечијим ушима постали су „Алах!“
Од тог тренутка, догађај је почео да личи на представу коју би и најмаштовитији сатиричар одбацио као претерану. Јединице су почеле да пуцају једна на другу. Коњица је јурила кроз сопствене редове. Артиљерија је отварала ватру на силуете у мраку, уверена да се ради о Турцима. Неки војници су бежали, други их сматрали дезертерима, трећи непријатељима. Генерали су покушавали да уведу ред, али су их масе у бегу носиле као речне бујице. Један официр је пао у поток и умало се удавио, а будући цар Јосиф II завршио је у јарку, где је са приличном дозом царског достојанства могао само да посматра како се његова армија распада сама од себе.
Колико је људи страдало, историја није сасвим сигурна. Касније приче помињале су чак десет хиљада погинулих, мада већина савремених историчара сматра да су бројке претеране. Оно што је извесно јесте да су губици, хаос и расуло били довољно велики да цела војска напусти положаје.
Два дана касније, Османлије су коначно стигле.
Уместо жестоке битке, затекли су напуштен логор, разбацану опрему, мртве и рањене непријатељске војнике и град који практично није имао ко да брани. Карансебеш је пао без већег отпора. Мора да је и најискуснијим турским командантима требало неколико тренутака да схвате да их нико није поразио — посао је већ био обављен.
Историчари и данас расправљају о размерама овог догађаја. Неки детаљи потичу из каснијих извора и вероватно су временом улепшани, као што бива са добрим војничким анегдотама. Али суштина остаје иста: читаво царство, са свом својом бирократијом, генералима и топовима, успело је да претвори буре шнапса у војну катастрофу. Јер људска историја није само низ великих победа и пораза. Понекад је довољно мало алкохола, много неспоразума и мрак у коме свако види оно чега се највише плаши. А страх, за разлику од непријатеља, уме да нападне и онда када никога нема.