Постоје животиње које су нестале толико давно да их познајемо само по костима и цртежима. Мамуте замишљамо. Додоа реконструишемо. Али постоји једна животиња чије изумирање није остало у магли прошлости. Њу можемо да гледамо. Видимо како хода, како застаје, како се окреће, како зева испред камере. И баш зато је њена прича толико непријатна. То је вероватно прва велика врста чије је нестајање човечанство успело да документује филмом, а ипак није успело да спречи.
Тасманијски тигар никада није био тигар. Није био ни вук, ни пас, ма колико личио на њих. Био је торбар, ближи кенгуру и коали него било којој звери са којом су га досељеници упоређивали. Његово тело представљало је један од најлепших примера конвергентне еволуције – процеса у ком природа, независно на различитим крајевима света, ствара животиње сличног изгледа и начина живота, иако нису блиски сродници. Еволуција је у Аустралији направила предатора који је изгледао као велики пас, али је младунце носио у торби.
Мало је познато да нису само женке имале торбу за младунце. И мужјаци су поседовали кожну наборину која је штитила полне органе док су се кретали кроз густо растиње. То је једна од оних необичних анатомских особина које готово нико не очекује код животиње која на први поглед делује тако познато.
Управо је та привидна познатост вероватно допринела његовој несрећи. Европски досељеници на Тасманији нису у њему видели јединственог последњег представника древне еволутивне лозе. Видели су штеточину. Веровало се да масовно напада овце и наноси огромне губитке сточарима. Данас истраживачи сматрају да су те процене биле знатно преувеличане и да је велики део кривице неправедно приписан тасманијском тигру. Али у XIX и почетком XX века то више није било важно. Влада Тасманије увела је новчане награде за сваког убијеног примерка. Није се ловило упркос закону. Ловило се зато што је закон то подстицао.
Полако су нестали из дивљине. Појединачни примерци још су се појављивали, али је број животиња опадао. И док су ловци настављали да доносе доказе за исплату награде, научници су тек почињали да схватају да можда присуствују нестанку читаве врсте.
Највећи апсурд догодио се прекасно.
Тек у јулу 1936. године власти су коначно ставиле тасманијског тигра под законску заштиту. После деценија подстицања истребљења, држава је коначно признала да је животиња угрожена.
Само два месеца касније више није било кога да штити.
Последњи познати примерак угинуо је у зоолошком врту у Хобарту у ноћи између 6. и 7. септембра 1936. Према најприхваћенијем објашњењу, остао је закључан ван свог заклона током необично хладне ноћи и угинуо од последица изложености времену и занемаривања. Није било свечаног опроштаја. Није било научне делегације која је схватила да присуствује крају једне еволутивне приче дуге милионима година. Било је то само још једно јутро у зоолошком врту.
Иронија је у томе што је последњи тасманијски тигар оставио нешто што већина изумрлих врста никада није могла.
Покрет.
Данас и даље можемо да гледамо кратке црно-беле снимке на којима последњи припадници врсте ходају иза ограде, подижу главу, отварају чељусти у препознатљивом зевању и мирно посматрају људе. То нису реконструкције. Није анимација. То је живот који је у том тренутку још увек постојао.
Хиљадама година врсте су нестајале без сведока. Човек је касније проналазио њихове кости и покушавао да замисли како су изгледале. Са тасманијским тигром то више није био случај. Први пут смо имали фотографије. Имали смо филмску камеру. Имали смо живу животињу пред собом. Имали смо знање довољно да схватимо шта губимо.
Недостајало је само оно најважније – одлука да је сачувамо.
Можда је зато тасманијски тигар једна од најтужнијих прича модерне историје природе. Не зато што је нестао. Врсте су одувек нестајале. Већ зато што је ово вероватно био први пут да човечанство није могло да каже: „Нисмо знали.“ Знали смо. Гледали смо. Чак смо укључили камеру.
Ипак је било прекасно.