Људи воле да верују да виде свет онакав какав јесте. Верују да прво упознају чињенице, затим доносе закључке и тек онда стварају мишљење. Али један психолог је у XX веку показао нешто много непријатније: често не почињемо од чињеница. Почињемо од приче коју наш мозак направи, а онда тражимо доказе да је та прича тачна. Звао се Соломон Аш.
Рођен је 1907. године у Варшави, у јеврејској породици. Као дете је емигрирао у Сједињене Америчке Државе, где ће касније постати један од најзначајнијих психолога XX века. Читав његов научни рад био је усмерен ка једном великом питању:
Колико заиста размишљамо самостално? И колико несвесно прихватамо стварност коју нам стварају други људи?
Аш је постао познат по истраживањима групног притиска, али пре тога се бавио нечим што делује много једноставније, а заправо открива једну од најдубљих особина људског ума.
Питао је: Како упознајемо друге људе?
На први поглед одговор делује очигледно. Гледамо њихово понашање, слушамо шта говоре, упоређујемо поступке и постепено стварамо слику о њима. Али Аш је показао да мозак често ради обрнутим редом. Он прво направи слику. А онда тражи доказе.
Године 1946. спровео је чувени експеримент о формирању утиска. Испитаницима је дао опис непознате особе. Особине су биле готово исте, али је постојала једна мала промена.
У једној верзији особа је описана као „топла“. У другој као „хладна“. Само једна реч. Ништа више. Али та једна реч променила је целу слику.
Људи који су чули да је особа „топла“ доживљавали су је као пријатнију, великодушнију и друштвенију. Они који су чули да је „хладна“ видели су исте особине другачије и приписивали јој негативније карактеристике.
Особа је остала иста. Променила се само прича у глави посматрача. Ту се крије велики апсурд људског размишљања. Ми волимо да мислимо да прво посматрамо, па закључујемо. Али често прво направимо објашњење, а онда све што видимо прилагођавамо том објашњењу.
Ако некога једном доживимо као непоузданог, његова опрезност може нам изгледати као манипулација. Ако исту особу видимо као мудру, исти поступак можемо протумачити као промишљеност.
Понашање је исто. Значење му дајемо ми.
Ово откриће није значило да су људи неспособни да размишљају. Напротив. Показало је нешто много сложеније: људски мозак је направљен да брзо организује огромну количину информација. Да то не ради, свакодневни живот би био немогућ.
Проблем настаје онда када заборавимо да је наша прва прича само прича. Не нужно истина.
Соломон Аш је касније постао познат и по експериментима који су показали колико снажно група може да утиче на појединца. Али његова истраживања о формирању утиска можда су још ближа свакодневном животу. Свако од нас, сваког дана, прави мале процене о људима које среће.
Једна реч. Један израз лица. Један гест. Једна реченица.
И мозак већ почиње да пише биографију особе коју тек упознајемо.
Данас је тај механизам постао још видљивији. Друштвене мреже су претвориле први утисак у нешто што настаје за неколико секунди. Једна фотографија, један коментар или један наслов често су довољни да створимо целу слику о некоме кога никада нисмо срели.
Технологија је нова. Механизам није.
Соломон Аш није открио да људи намерно мењају истину. Открио је нешто занимљивије и много непријатније: да људи често несвесно мењају начин на који виде истину. Можда највећи апсурд није то што понекад погрешно проценимо друге. Можда је највећи апсурд што смо толико уверени да их уопште видимо онакве какви јесу. Човек не упознаје увек човека. Понекад прво упозна причу коју је сам измислио.