У време када је радио постајао ново чудо модерног доба, граница између науке и фантазије понекад је била танка као жица антене. Двадесетих година прошлог века појавили су се случајеви људи који су тврдили да им музика и гласови допиру право у главу. Неки су били убеђени да сигнал хватају зубне пломбе, други су кривили металне протезе, а трећи су сумњали да је сам нервни систем постао нека врста природног пријемника.
Међу пионирима радиотехнике био је и француски инжењер Лусијен Леви, човек чији су патенти помогли развој модерног радија. Али док су инжењери усавршавали пријемнике, јавност је била опчињена причама о људима који су, наводно, постали пријемници.
Најпознатији случајеви укључивали су особе које су пријављивале да чују музичке програме чак и усред ноћи. Лекари су у почетку сумњали на психичке поремећаје, али су неки инжењери покушали да пронађу физичко објашњење. Испоставило се да комбинација металних испуна, оксидованих површина и пљувачке понекад може да се понаша као примитивни детектор радио-сигнала, сличан кристалним пријемницима. Проблем је био у томе што је такав „пријемник“ био преслаб да би човек заиста слушао концерт у сопственим кутњацима.
То, међутим, није спречило машту. Новине су обожавале приче о људима који „слушају радио из зуба“, а читаоци су их још више волели. Наука је покушавала да остане озбиљна, али је ера радија донела нову врсту страха: ако таласи невидљиво пролазе кроз ваздух, ко може са сигурношћу да каже где се завршавају?
Уследиле су године истраживања и повремених сензационалних наслова. У већини случајева испоставило се да су узрок били зујање у ушима, слушне халуцинације или погрешно тумачење спољашњих звукова. Али сама чињеница да су се озбиљни научници уопште бавили питањем да ли зубна пломба може да ухвати радио-сигнал говори колико је нова технологија умела да збуни и најразумније људе.
Можда је највећи историјски апсурд у томе што данас милијарде људи добровољно носе у ушима бежичне слушалице и непрестано примају сигнале из ваздуха. Пре сто година, међутим, сама помисао да вам музика стиже без жица била је толико чудесна да су неки били спремни да поверују како им је природа уградила радио-апарат у зубе. Испоставило се да будућност није стигла кроз пломбе, али јесте кроз таласе који су свима били невидљиви.
Посебну забуну стварало је то што су поједини случајеви заиста имали зрно истине. Још од првих дана радија инжењери су знали да лоши спојеви, оксидовани метали и случајне комбинације жица понекад могу да се понашају као примитивни детектори сигнала. Није било немогуће да неки комад метала „ухвати“ део радио-таласа. Проблем је био у томе што је растојање од хватања сигнала до слушања читавог оркестра у сопственој вилици било отприлике исто као растојање од дечјег змаја до прекоокеанског авиона. Али новине никада нису биле познате по томе што кваре добру причу чињеницама.
Наравно, нису сви били одушевљени овим чудесима. Поједини лекари су примећивали да су многи пацијенти који су „слушали радио у глави“ заправо патили од зујања у ушима, нервних поремећаја или онога што бисмо данас назвали слушним халуцинацијама. Али замислите несрећног човека који се 1924. појављује код доктора и озбиљно тврди да му усред ноћи неко свира валцере у лобањи. Ни лекар није имао много боље објашњење, јер је читав свет тек учио како функционише невидљива магија радио-таласа. Тако су се медицина и радиотехника повремено сусретале на веома чудном месту.
Иронија је хтела да човек чије је име остало везано за револуцију радија и доба у коме су људи озбиљно расправљали да ли зубне пломбе могу да хватају музичке програме, сам не дочека еру у којој ће радио постати свакодневица читаве планете.
Лусијен Леви умро је 22. септембра 1933. године, у тренутку када је радио већ улазио у милионе домова и постајао најмоћнији медиј свог времена. До тада су приче о „музици из зуба“ углавном већ прешле у домен анегдота, али је остала фасцинација невидљивим таласима који су људима изгледали готово магично. Можда је највећи историјски апсурд у томе што су се пре једног века људи плашили да ће им радио некако ући у главу, док данас добровољно носимо у џеповима и ушима уређаје који нас непрестано засипају звуком. Испоставило се да човечанство никада није добило радио-пријемнике у зубима, али је зато читав свет претворило у један огроман, непрекидно укључен пријемник.