Данас је тешко замислити романтичнији поклон за венчање од путовања, стана или породичног накита. Али у Викторијанској Енглеској постојао је један „практичан” поклон који је младим девојкама буквално мењао живот – вађење свих зуба.
И то потпуно здравих. Колико год звучало невероватно, током деветнаестог века многе породице у Британији сматрале су да је боље извадити зубе на време и одмах уградити протезу, него касније годинама плаћати скупо и болно лечење.
У то време стоматологија није личила на оно што данас познајемо. Одлазак код зубара често је био више налик посети ковачу него лекару. Анестезија је била ретка, инструменти груби, а поправке зуба прескупе за већину људи.
Истовремено, шећер је постајао све доступнији. Британци су јели више слаткиша него икада раније, а зуби су пропадали брже него што је медицина могла да помогне.
И тако се појавила необична логика: ако ће зуби свакако једног дана правити проблеме, зашто их не уклонити одмах?
Многи родитељи су својим ћеркама пред удају плаћали комплетно вађење зуба и нову протезу. То се није сматрало суровошћу, већ знаком бриге. На неки начин, било је то викторијанско „осигурање” за будућност. Девојке су често имале мање од двадесет година.
Још чудније је што су вештачки зуби временом постали и статусни симбол. Савршено бели, правилни порцелански зуби говорили су да породица има новца за модерну стоматологију. Природни зуби, који су се кварили и тамнели, деловали су мање пожељно од „идеалног” вештачког осмеха.
Пре порцеланских протеза ситуација је била још бизарнија. Почетком деветнаестог века у Европи су били познати такозвани „Ватерло зуби”. После битке код Ватерлоа 1815. године, пљачкаши су са тела погинулих војника вадили здраве зубе и продавали их зубарима који су од њих правили протезе за богате клијенте. Да, неко је заиста могао да носи зубе непознатог војника.
Све се мало променило када је лондонски златар Клаудијус Еш почео да прави порцеланске зубе постављене на златне основе. Они су изгледали уредније, чистије и „елегантније”, па су брзо постали модни хит викторијанског доба.
До краја века поседовање протезе било је толико уобичајено да су поједини зубари рекламирали „вађење целог низа зуба” као брз и практичан поступак.
Наравно, стварност није била тако гламурозна. Многе младе жене након захвата нису могле нормално да једу недељама. Али у друштву које је панично избегавало сваки знак физичког пропадања, губитак природних зуба деловао је као прихватљива цена за „сигурну будућност”.
Овај начин размишљања задржао се у деловима Британије све до средине двадесетог века. Многе баке данашњих Британаца добијале су прве протезе већ у двадесетим годинама живота.
И ту је можда најзанимљивија ствар у целој причи. Људима тог времена ово није изгледало чудно. Деловало им је рационално, модерно и практично. Тек нама, са дистанце од једног века, постаје јасно колико је идеја о вађењу здравих зуба заправо била необична.
Свака епоха има своје навике које сматра нормалним. А онда дођу неке нове генерације и питају се: „Како је икоме ово деловало као добра идеја?”