Један афрички сиви папагај и психолог Ајрин Пеперберг. Научници су годинама потцењивали птице. Алекс је затим почео да препознаје облике, боје, количине и да поставља питања. Незгодно је када вам експеримент покаже да је субјект паметнији него што сте очекивали.
Деценијама је у високим научним круговима владао прећутни, угодни консензус да су птице тек нешто више од пернатих аутомата, вођених искључиво баналним инстинктима и урођеним рефлексима. Израз „птичји мозак” коришћен је као поуздана медицинска увреда за сваког ко не показује превише знакова интелигенције. Међутим, када је млада научница и психолог Ајрин Пеперберг ушла у једну обичну продавницу кућних љубимаца и сасвим случајно изабрала једногодишњег афричког сивог папагаја, академска заједница се нашла на прагу најинтригантнијег менталног шамара у својој историји. Папагај, који је убрзо добио име Алекс – што је била сувопарна скраћеница за „Експеримент о учењу језика код птица” ушетао је у лабораторију не као кућни љубимац, већ као сурови рушитељ антропоцентричне сујете која је човека постављала на врх интелектуалне пирамиде.
Ајрин Пеперберг је започела свој рад у време када су водећи лингвисти и бихевиористи тврдили да је сваки покушај да се животиња научи смисленој комуникацији осуђен на пропаст, те да папагаји искључиво механички опонашају звуке које чују. Ипак, метода коју је применила, заснована на социјалном учењу кроз моделе и супарништво, потпуно је откључала Алексов потенцијал. Уместо да само понавља речи ради комадића банане, овај необични пернати субјект почео је да схвата концепте. Алекс је са застрашујућом лакоћом идентификовао преко стотину различитих објеката, разликовао седам боја и пет геометријских облика. Но, прави шок за научнике уследио је када су схватили да Алекс разуме количине када би му показали групу предмета, он би тачно одговорио колико их има, а био је у стању и да препозна концепт „различитог” и „истог”, што је захтевало висок ниво апстрактног мишљења карактеристичан за децу старости од неколико година.
Најнезгоднији тренутак за сваког научника јесте онај када експеримент прерасте сопствене оквире и почне да показује да је субјект заправо паметнији од система у који је смештен. Алекс није био само пасиван прималац информација; он је постао прва и једина животиња у историји која је поставила егзистенцијално питање о самој себи. Једног дана, док је стајао испред огледала, пажљиво посматрајући сопствени одраз, погледао је Ајрин и упитао: „Које боје?”. Након што му је неколико пута поновљено да је сиве боје, Алекс је ту реч уврстио у свој вокабулар. Овај тренутак је изазвао праву панику у академским кулоарима, јер је постављање питања из чисте радозналости, а не због тренутне глади, захтевало свест о сопственом „ја” – особина за коју су научници тврдили да припада искључиво људима и појединим вишим приматима.
Мање је познат детаљ о Алексовом карактеру који показује да је са интелигенцијом дошао и завидан ниво тинејџерског сарказма и сујете. Када би му досадили исцрпљујући тестови и понављање истих питања, Алекс би намерно давао погрешне одговоре, гледајући право у истраживаче са очигледним уживањем у њиховој фрустрацији. Ако би Ајрин показала исти предмет десети пут заредом, папагај би хладно добацио: „Папагај хоће да иде назад,” или би једноставно бацио предмет на под. Његови савременици у лабораторији бележили су да је Алекс преузео улогу шефа, па би другим папагајима који су тек учили реплике добацивао: „Говори јасније!” или „Ради боље!”, понашајући се као строги професор који не трпи застајкивање у изговору.
Када је у септембру 2007. године, у својој тридесет првој години, Алекс изненада преминуо услед срчаних проблема, његов одлазак је испраћен у светским медијима са дигнитетом карактеристичним за угледне академике.
Последње речи које је упутио Ајрин Пеперберг пре него што је те вечери угашено светло у лабораторији биле су: „Буди добра. Видимо се сутра. Волим те.” Иза њега је остала потпуно трансформисана модерна когнитивна наука и озбиљно пољуљана људска ароганција.
На крају, ова тридесетогодишња заједничка авантура једног папагаја и једне упорне научнице остаје као иронични подсетник да природа своје највеће тајне често пакује у најнеочекиваније облике. Човечанство је вековима градило сложене филозофске и научне бедеме како би се изоловало од остатка животињског царства, да би на крају један мали пернати циник, тежак једва неколико стотина грама, срушио те зидове користећи управо наше речи. Људска природа, склона подцењивању свега што не личи на њу, добила је трајну поуку о томе да интелигенција не зависи од величине мозга или поседовања палца, већ од способности да се зачудите над сопственим одразом у огледалу.