Ако постоји неко ко је претворио превару у високу уметност, претварајући свој живот у филмску траку пре него што је Холивуд уопште помислио да га овековечи, онда је то Френк Абигнејл Млађи. Његова каријера, која је започела када је имао једва шеснаест година, није била само низ криминалних радњи, већ импресивна демонстрација психолошке манипулације, брзине размишљања и потпуног непоштовања друштвених норми.
У свету где је поверење било највреднија валута, Абигнејл је схватио да људи виде оно што желе да виде – униформу, ауторитет и самопоуздање и да су спремни да прогледају кроз прсте сваком ко делује као да зна шта ради.
Током шездесетих година прошлог века, Абигнејл је извео серију превара које су данас легендарне: од фалсификовања чекова у вредности од неколико милиона долара, преко претварања у пилота компаније Пан Ам, па све до улоге лекара педијатра и правника у канцеларији државног тужиоца.
Није га занимала само материјална добит; њега је покретао адреналин и чиста интелектуална супериорност над системом који га је ловио. Његова способност да „чита” људе и прилагођава се свакој ситуацији била је толико развијена да је чак и ФБИ, након што га је коначно ухватио, схватио да је тај дечак – који је у међувремену прерастао у најтраженијег бегунца – превише вредан да би био остављен у ћелији.
Занимљиво је да је управо тај прогон, који је предводио агент Шон О’Рајли (у филму „Ухвати ме ако можеш” приказан као Карл Хенрати), постао један од најчуднијих савезничких односа у историји америчког правосуђа. Док је ФБИ покушавао да га стави иза решетака, Абигнејл је био корак испред, користећи фалсификоване легитимације и шарам да избегне хапшење у разним земљама, укључујући Француску и Шведску, где је на крају и ухапшен.
Међутим, оно што следи након његовог изласка из затвора је права лекција о апсурду: уместо да се врати криминалу, држава га је запослила да их учи како да ухвате људе баш попут њега. Он је постао консултант за безбедност банака, помажући истим онима које је некада варао, доказујући да је за победу над преварантом понекад потребно имати у редовима управо таквог генија.
Цела његова животна прича, коју је Стивен Спилберг 2002. године претворио у култни филм са Леонардом Дикаприом у главној улози, носи горко-слатку ноту. Иако је Абигнејл касније тврдио да се покајао и да је његов живот после затвора био посвећен поправљању штете, остаје чињеница да је његова харизма учинила да се милиони људи диве криминалцу који је систем учинио смешним. Он није био само лопов; он је био човек који је показао да су институције, у својој бирократској уштогљености, често слепе за очигледне импровизације.
Када погледамо његову „хронику”, видимо човека који је систем користио као своју личну позорницу, а сваки нови чек или лажна униформа били су само реквизити у представи чији је крај био неизвестан све до самог краја.
Овај случај остаје један од најчистијих примера како се граница између генијалности и деликвенције замућује када се суочимо са људском склоношћу да верујемо у фасаде. Док се ФБИ борио да ухвати духа који је нестајао пре него што би се мастило на његовим лажним чековима осушило, Абигнејл је градио свој мит који ће деценијама касније инспирисати нове генерације превараната и стручњака за безбедност. Можда је највећи апсурд управо у томе што је систем, немоћан да га заустави својим законима, морао да га прихвати као свог најбољег саветника, чиме је Абигнејл коначно извео своју највећу превару – убедио је полицију да им је неопходан.