Велике државе обично своје симболе добијају на великим местима. На бојним пољима. У председничким кабинетима. На свечаним проглашењима независности. Очекујемо да иза сваког националног симбола стоји нека велика одлука, пажљиво осмишљена и свечано усвојена.
Само што историја понекад има много више смисла за хумор него што бисмо желели.
Почетком септембра 1813. године, један њујоршки лист први пут је у штампи употребио назив „Ујка Сем“ као надимак за Сједињене Америчке Државе. Данас је то један од најпрепознатљивијих националних симбола на свету. Његово лице појављивало се на плакатима, разгледницама, политичким карикатурама и војним позивима. Постао је персонификација читаве државе. А све је, по најпознатијој причи, почело у складишту меса.
За време рата из 1812. године, месо за америчку војску испоручивао је трговац и добављач по имену Самјуел Вилсон. На бурадима су стајала слова „U.S.“, што је означавало да је роба намењена Сједињеним Државама. Радници су, међутим, почели да се шале како та слова заправо значе „Uncle Sam“, јер су Самјуела Вилсона сви од миља звали Ујка Сем.
Нико није писао историју. Нико није осмишљавао национални бренд. Нико није покушавао да створи легенду. Неколико људи се насмејало једној игри речи.
А онда је шала почела да живи сопствени живот.
Фото: Википедија
Управо у томе лежи први историјски апсурд. Човек који никада није био председник, генерал, револуционар нити један од очева оснивача, временом је постао лице државе. Данас милијарде људи препознају Ујка Сема, али само мали број зна ко је био Самјуел Вилсон. Симбол је преживео. Човек је готово нестао из сопствене приче.
Још је занимљивије што нико није планирао да Америка добије такав симбол. Национални митови најчешће настају кроз пажљиво неговане легенде, велике победе или политичке идеје. Ујка Сем није био ништа од тога. Није постојао конкурс. Није донета одлука Конгреса. Није постојала државна кампања. Једна локална досетка постепено је прерасла у симбол који ће касније обићи читав свет.
Када се данас помене Ујка Сем, већина људи најпре помисли на човека са белом брадом, цилиндром украшеним звездама и упереним прстом испод чувеног натписа „I Want You“. Толико је та слика постала моћна да многи верују како је одувек представљала Америку. А истина је готово супротна. Тај препознатљиви лик појавио се тек више од једног века касније, док је сам надимак већ дуго живео свој живот. Испоставља се да најпознатије лице Америке није настало онда када је Америка настала, већ тек када је један надимак добио црте лица.
Ту се крије још једна занимљива иронија. Године 1813. Сједињене Државе биле су још увек млада држава која је тек покушавала да пронађе сопствени идентитет. Нису имале дубоку националну традицију какву су имале европске монархије, нити вековима грађене симболе. Док су друге земље своје представе о држави градиле кроз круне, династије и древне грбове, Америка је постепено прихватила лик добродушног старијег човека који је, барем према најпознатијој причи, настао због шале на бурету са месом.
Наравно, историја ретко када прихвата лепе приче без питања. И данас постоје расправе међу историчарима о томе колико је читава прича о Самјуелу Вилсону заиста документована, а колико је временом романтизована. Веза између њега и надимка има снажно упориште у историјској традицији, али поједини детаљи који се често понављају у популарним причама нису потврђени савременим изворима. И управо је то још један парадокс. Можда никада нећемо са потпуном сигурношћу знати како је све почело, али знамо да је легенда постала стварнија од сваког документа. Историја понекад не памти оно што се сигурно догодило. Памти оно у шта су људи одлучили да верују.
На крају је Самјуел Вилсон доживео необичну судбину. Није постао бесмртан зато што је променио ток рата, написао устав или водио револуцију. Постао је бесмртан зато што је једног дана његово име случајно стало поред два слова на дрвеном бурету.
Већина великих сила пажљиво гради своје симболе. Америка је један од својих најпознатијих, можда и најтрајнијих, добила готово успут. Ако је прича заиста почела онако како легенда каже, онда један од најмоћнијих националних симбола у историји није рођен у Белој кући, нити у Конгресу, нити на бојном пољу. Рођен је у смеху неколицине радника који нису могли да знају да ће њихова шала надживети генерације, ратове и читаве епохе.