Неке врсте не нестану зато што су слабе. Нестану зато што људи прекасно схвате да су погрешили.
Тако је последњи торбарски вук дочекао свој крај далеко од шума Тасманије, иза ограде Хобартског зоолошког врта. Данас га већина познаје под именом Бенџамин, иако историчари нису сасвим сигурни да ли је то заиста било његово име или накнадно додељени надимак. У сваком случају, његова смрт почетком септембра 1936. године означила је крај врсте која је милионима година преживљавала промене климе, ледена доба и природне катастрофе, али није успела да преживи неколико деценија људске сигурности да зна шта је штеточина.
Торбарски вук, познат и као тилацин, није био ни прави вук ни велики предатор какав су га представљали. Имао је тело налик псу, трбушну торбу као кенгур и пруге преко задњег дела тела које су га чиниле једном од најнеобичнијих животиња на планети. Али необичан изглед није био његов највећи проблем. Највећи проблем била је репутација.
Фото: Википедија
Аутор: Baker; E.J. Keller. – Report of the Smithsonian Institution. 1904from the Smithsonian Institution archives. Published exampleother information: [1]Additional information: Female thylacine (front) with juvenile male offspring (rear).(30 September 2020). „A Catalogue of the Thylacine captured on film“. Australian Zoologist 41 (2): 143–178. DOI:10.7882/AZ.2020.032., Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=58331
Тек када их је готово нестало, научници су почели озбиљно да упозоравају да се врста налази на ивици изумирања. Иронија је била сурова. Власт која је годинама плаћала да се тилацини убијају одједном је одлучила да их заштити.
Заштита је ступила на снагу у јулу 1936. године.
Последњи познати тилацин угинуо је у зоолошком врту 7. септембра исте године.
Између одлуке да се врста спасе и њеног нестанка прошло је свега неколико недеља.
Најтужнији детаљ није ни то што је био последњи. Према сведочењима чувара и каснијим истраживањима, животиња је највероватније једне хладне ноћи остала закључана ван свог склоништа и угинула услед изложености ниским температурама. Последњи представник врсте која је преживела милионе година није страдао у дивљини, нити од метка. Страдао је због људског немара.
Данас се повремено појављују тврдње да торбарски вук можда још увек лута неприступачним деловима Тасманије. До сада ниједна није потврђена. Наука га сматра изумрлом врстом, а фотографије, снимци и неколико минута филмске траке остали су једини прозор у животињу коју је човечанство прво прогласило непријатељем, а затим националним благом – тек када је било прекасно.
Друштво је деценијама исплаћивало новац за сваког убијеног торбарског вука, а онда је донело закон да се последњи више не сме убити. Закон је стигао на време само да заштити празнину.