Највећи крах математичког генија који је заувек угасио трговачки инат

Крајем двадесетог века, врхунски математичари, економисти и свеже крунисани добитници Нобелове награде створили су наизглед непогрешив компјутерски алгоритам за трговину на берзи у оквиру хеџ-фонда Long-Term Capital Management. Веровали су да су кроз сложене формуле коначно укротили хаос људског понашања и природних циклуса, сводећи ризик на апсолутну нулу.

У септембру 1998. године, управо у време када су у једној гаражи у Менло Парку Лари Пејџ и Сергеј Брин тек оснивали Гугл, ова математичка сујета доживела је спектакуларан слом. Генијални алгоритам је имао једну велику слепу мрљу јер није предвидео да Русија може хировито да прогласи дефолт на сопствене обвезнице у рубљама. Руско финансијско одбијање да плати дугове срушило је све компјутерске моделе у року од неколико дана. Ови уображени професори, који су веровали да су паметнији од стварног живота, умало су повукли цео глобални финансијски систем у амбис.

Фонд је основан 1994. године под вођством Џона Мериведера, легендарног трговца са Вол Стрита, са планом да споји сирову интуицију берзанских ајкула са чистом академском теоријом. Мериведер је окупио интелектуални тим у коме су главну реч водили Мајрон Скоулз и Роберт Мертон, који ће три године касније, у октобру 1997. године, добити Нобелову награду за економију због развоја револуционарног модела за одређивање вредности деривата. Поред њих, ту је био и Давид Мулинс, бивши потпредседник Федералних резерви САД. За инвеститоре, овај фонд није представљао коцку већ математички аксиоми који елиминише ризик.

Стратегија фонда се заснивала на арбитражи са фиксним приносом, где су компјутерски програми претраживали глобална тржишта тражећи ситне, привремене аномалије у ценама између сличних обвезница. Алгоритам је претпостављао да ће се ове цене, под утицајем историјских закона вероватноће, пре или касније вратити у нормалу. Пошто су ове разлике биле микроскопске, често свега неколико центи по обвезници, професори су применили екстремну финансијску полугу. На сваки долар сопственог капитала, фонд је позајмљивао и до тридесет долара од највећих светских банака.

На врхунцу моћи, са сопственим капиталом од четири милијарде и седамсто милиона долара, фонд је контролисао позиције вредне преко сто двадесет пет милијарди долара, док је укупна вредност њихових пратећих уговора износила астрономских хиљаду и двеста педесет милијарди долара. Професори су се кладили на милијарде да би зарадили новчиће, сигурни да је компјутер нерањив. У прве три године систем је радио савршено, доносећи инвеститорима годишње приносе од преко четрдесет процената.

Али, алгоритам је патио од фаталне мане јер су се његови подаци заснивали на нормалним историјским циклусима у последњих неколико деценија, без варијабле за чист хаос. Прве пукотине појавиле су се средином 1997. године избијањем велике Азијске финансијске кризе. Тајландски бат је колабирао, повукавши за собом економије Јужне Кореје и Индонезије. Паника се ширила планетом, а глобални инвеститори су почели масовно да беже из ризичних земаља у сигурну луку америчких државних обвезница. Уместо да цене обвезница поче уобичајено да се уједначавају, јаз између њих је почео незадрживо да расте. Алгоритам је тада почео да заводи фонд у пропаст. Сваки пут када би модел показао да је разлика у цени немогуће велика и да мора пасти, професори су, верујући математици а игноришући реалност, улагали још више позајмљеног новца.

Кулминација се догодила седамнаестог августа 1998. године. Суочена са колапсом цена нафте која је пала на свега једанаест долара по барелу и потпуном немогућношћу да врати дугове, Руска Федерација, под председником Борисом Јељцином и премијером Сергејем Киријенком, донела је шокантну одлуку.

Објавили су једнострани мораторијум на отплату домаћег дуга и девалвирали рубљу. Професори Скоулз и Мертон су били запањени јер је логика њиховог модела налагала да ниједна суверена држава никада неће банкротирати на дуг у сопственој валути, пошто технички увек може само да доштампа још новца. Русија је једноставно одлучила да неће платити. Математички модели који су предвиђали да се овакав догађај може десити једном у неколико милијарди година распали су се за неколико минута.

У септембру 1998. године фонд је губио преко сто милиона долара дневно. Компјутери су наставили да шаљу аутоматске налоге за продају, али купаца на тржишту више није било и настала је потпуна парализа. Нобеловци, који су до јуче са висине гледали на обичне трговце називајући их диносаурусима, сада су седели у својим канцеларијама у Гриничу у стању кататоничног шока, буљећи у екране који су светлели у црвено. Мајрон Скоулз је грозничаво шетао ходницима и понављао колегама да је тржиште ирационално и да не разуме математику, одбијајући да прихвати да је управо његов модел затајио.

Апсурд је досегао врхунац када је постало јасно да је фонд толико дубоко уплетен са Вол Стритом да би његов банкрот моментално повукао на дно гиганте попут Bear Stearns, Lehman Brothers и Merrill Lynch. Да би спречио потпуни финансијски слом, тадашњи председник америчких Савезних резерви Алан Гринспен, заједно са председником њујоршког FED-а Вилијамом Мекдоном, повукао је очајнички потез. Дванаест месеци након што су Скоулз и Мертон примили своје Нобелове награде у Стокхолму, тврдећи да њихов модел може да издржи све што је људски могуће, централна банка САД је морала да организује њихово спасавање.

Двадесет трећег септембра 1998. године, Мекдону је сазвао хитан, тајни састанак у просторијама Федералних резерви. У истој просторији окупили су се шефови шеснаест највећих светских банака, укључујући директоре J.P. Morgan-а и Goldman Sachs-а. Ови супарници су били присиљени да потпишу споразум о заједничком финансијском спасавању вредан три милијарде и шесто милиона долара. Банка Bear Stearns је једина одбила да да новац за спасавање фонда, иако су управо они били примарни брокер преко ког је фонд трговао.

Овај недостатак солидарности им Вол Стрит никада није заборавио, па када је десет година касније, током кризе 2008. године, управо Bear Stearns банкротирао, нико није хтео да подигне телефон да их спаси, чиме је затворен круг историјске карме. Комплетан фонд је дефинитивно ликвидиран почетком 2000. године, остављајући за собом лекцију да математика јесте савршена, али да стварни живот ипак води сујета коју је немогуће ставити у једначину.