Лета 1900. године Париз је био убеђен да живи у најузбудљивијем граду на свету. На обалама Сене одржавала се велика Светска изложба, улице су биле препуне посетилаца из свих крајева планете, а нови век је стизао са обећањем да ће донети технолошка чуда о којима су претходне генерације могле само да маштају.
Ипак, док су се посетиоци дивили електричном осветљењу и модерним павиљонима, испод њихових ногу рађала се једна од најважнијих градских иновација модерног доба.
Деветнаестог јула 1900. године пуштена је у саобраћај прва линија париског метроа. Данас то делује као потпуно уобичајена ствар, али за људе тог времена сама помисао да ће се хиљаде путника свакодневно превозити испод улица звучала је готово фантастично. Већина становника била је навикнута на кочије, трамваје и дуге пешачке шетње. Одједном се појавио воз који није пролазио градом већ кроз његову утробу.
Занимљиво је да Париз није био први град са подземном железницом. Та част припала је Лондону још 1863. године. Међутим, Французи су желели нешто другачије. Док су се многи европски градови угледали на британски модел, Парижани су настојали да створе метро који ће бити искључиво њихов. Чак су и ширину колосека намерно направили другачијом како национална железница не би могла да користи исте композиције. Био је то својеврстан израз француског поноса.
Први путници нису силазили само на перон већ у потпуно нови свет. Изнад њих остајали су булевари, кафићи и паркови, а испод се пружала мрежа тунела осветљених електричном расветом. За многе је само путовање било већа атракција од одредишта.
Посебну пажњу привлачили су улази у метро које је пројектовао Хектор Гимар. Данас су његове конструкције један од симбола Париза, али почетком XX века нису сви били одушевљени.
Неки критичари тврдили су да изгледају чудно и да подсећају на металне биљке које су израсле из тротоара. Време је, међутим, пресудило у њихову корист. Оно што је некада сматрано необичним постало је један од најпрепознатљивијих визуелних знакова француске престонице.
Још једна занимљивост крије се у самом називу. Данас реч „метро“ користе милиони људи широм света, али управо је париски систем заслужан што је та скраћеница од француског „métropolitain“ постала међународно прихваћена.
Током деценија метро је растао заједно са градом. Тунели су се гранали испод историјских четврти, испод Сене, па чак и испод појединих места која су вековима била део париске прошлости. Данас је мрежа толико густа да се често каже како се у Паризу ретко ко налази даље од неколико стотина метара од најближе станице.
Ипак, можда је најзанимљивије то што су први путници 1900. године већ тада гледали у будућност коју ми данас живимо. Док су силазили низ степенице ка перону, вероватно нису могли ни да замисле да ће више од једног века касније милиони људи широм света започињати и завршавати дан на исти начин – журећи ка возу који чека негде испод улице.
Тог јулског дана Париз није добио само ново превозно средство. Добио је други град, невидљив и скривен испод калдрме, град који никада не спава и који већ више од једног века непрекидно носи људе кроз време, испод једне од најлепших престоница света.