Слика човека у белом скафандеру који стоји на сивој прашини, док се иза њега изнад хоризонта помаља Земља, дубоко је урезана у нашу историју.
Тим пажљиво планираним кораком и чувеном реченицом Нила Армстронга из 1969. године овековечен је освајачки сан човечанства. Међутим, десет година пре тог историјског отиска чизме, први посетилац са наше планете стигао је на Месечеву површину на много драматичнији начин.
Крајем педесетих година прошлог века, у јеку захуктале свемирске трке, технологија није нудила могућност меког слетања, контроле брзине нити пажљивог маневрисања. Тражио се само доказ да је могуће премостити скоро четири стотине хиљада километара празног простора. Када је 12. септембра 1959. године са космодрома Бајконур полетела совјетска сонда Луна 2, њен циљ био је једноставан стићи до Месеца по сваку цену, чак и ако то значи потпуно уништење летелице при додиру са тлом.
После нешто више од два дана лета, 14. септембра, сонда је при брзини од неколико километара у секунди директно сишла са путање и ударила у Месечеву површину. Из тог судара нису произашле фотографије тла, нити је било научних апарата који би наставили да шаљу податке са површине. Судар је уједно био и крај мисије, али је управо тим ударцем отворено ново поглавље у истраживању свемира.
Уместо Заставе и отисака чизама, на месту судара остали су разбацани ситни метални делови и неколико специјално конструисаних сфера састављених од петоугаоних сегмената са угравираним грбом СССР-а. Те сфере биле су пројектоване да преживе експлозију и остану на прашњавом тлу као својеврсна људска визит-карта.
Иако је мисија трајала мање од седамдесет два сата и завршила се силином ударца, Луна 2 није била само слепи пројектил. Током свог кратког путовања кроз вакуум, њени инструменти успели су да забележе струјање честица са Сунца, пружајући научницима једну од првих direct потврда о постојању сунчевог ветра — појаве која данас представља основу за разумевање свемирског времена.
У доба када су научници још увек жустро дебатовали да ли је површина Месеца уопште чврста или би свака летелица потонула у дебели слој прашине, Луна 2 је дала коначан одговор. Пре него што су астронаути научили како да нежно сруше гравитацију и закораче на друго небеско тело, човечанство је морало да покаже да уопште има снагу да га погоди.