Када је Томи Визо 2003. године изашао пред публику у Лос Анђелесу, није очекивао да ће људи памтити његов филм по смејању. Није желео да направи комедију. Није желео иронију. Није желео да публика ужива у грешкама. Желео је да направи озбиљну драму о љубави, издаји и пријатељству. Уместо тога, створио је један од најнеобичнијих феномена у историји филма.
Филм се звао „The Room“ и требало је да буде доказ да један човек може сам да створи велико уметничко дело. Визо је био сценариста, продуцент, редитељ и главни глумац сопственог пројекта. Уложио је, према сопственим наводима, око шест милиона долара — суму која је била огромна за независни филм непознатог аутора. Нико није могао да претпостави да ће тај новац бити уложен у филм који ће прво бити проглашен промашајем, а затим постати легенда.
Када се погледају бројке, почетак је био готово трагикомичан. Филм који је коштао милионе током првобитног приказивања зарадио је свега око 1.800 долара. У очима филмске индустрије, то није био само неуспех — то је био потпуни крах. Један човек је уложио огроман новац у своју визију, а публика је у почетку одлучила да је готово нико не жели.
By Tommy Wiseau – Tommy-Wiseau-5, CC0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=61295865
Тада онда се догодило нешто што нико није планирао.
Прича филма на папиру није звучала необично: човек открива да га вереница вара са његовим најбољим пријатељем. Али начин на који је прича испричана постао је нешто што публика није могла да игнорише. Дијалози су деловали неприродно, драматичне сцене прелазиле су у неочекивану комику, а глумачки изрази и реакције ликова створили су атмосферу коју нико није умео да сврста у постојеће категорије.
Оно што је требало да буде трагедија једног човека, гледаоци су почели да доживљавају као нешто потпуно другачије.
Већина филмова који не успеју једноставно нестане. После неколико недеља престану да се приказују и полако изађу из колективног сећања. „The Room“ је кренуо супротним путем. Његов неуспех постао је разлог због којег су људи желели поново да га гледају.
Средином 2000-их почеле су ноћне пројекције на којима публика није била пасивни гледалац. Људи су долазили са пластичним кашикама, јер је један од најчуднијих детаља филма била слика кашике која се појављује у сценама без јасног разлога. Реплике су се училе напамет, гледаоци су добацивали током пројекција, а гледање филма постало је више налик позоришној представи него класичној филмској вечери.
Филм који је изгубио битку на благајнама почео је да побеђује у нечему другом — у памћењу публике.
Најчудније од свега било је то што Томи Визо никада није признао да је направио комедију. Он је остао при томе да је „The Room“ озбиљна драма. У његовој намери и реакцији публике постојао је огроман јаз.
Он је створио један филм. Публика је од њега направила други.
Године 2013. глумац Грег Сестеро, који је у филму играо Марка, објавио је књигу „The Disaster Artist“, у којој је описао необично снимање филма и однос са Визоом. Књига је касније послужила као основа за истоимени филм из 2017. године, у којем је лик Визоа тумачио Џејмс Франко. Тако је прича о једном филмском промашају добила још један круг — постала је тема новог филма.
Можда највећа иронија није у томе што је „The Room“ био лош. Многи филмови су лоши и нико их не памти. Необично је то што је овај филм успео да претвори сопствене недостатке у препознатљивост.
У свету забаве, где милиони људи покушавају да створе нешто што ће остати запамћено, Томи Визо је урадио нешто што делује немогуће: направио је дело које је постало бесмртно управо због тога што није било оно што је желео да буде.
Неко је кренуо да сними велико филмско остварењ и постао легендаран.