Пре 65 година, првог дана септембра 1961. године, у Београду је почело заседање Конференције несврстаних земаља, које ће у историју ући као Прва конференција несврстаних.
У то време, чешће су коришћени термини попут ванблоковске или неанагажоване земље, да би постепено превладао назив несврстани.
Било је то време хладног рата у пуном јеку, надметања у наоружавању великих сила, као и глобалног страха од употребе атомског наоружања, пошто је свима постало јасно да су последице његове евентуалне употребе несагледиве.
Свет је од окончања Другог светског рата био суочен с низом одмеравања снага великих сила.
Осим дубоког идеолошког раскола, то је значило и да је више локалних сукоба имало позадину и у надметању великих, уз претњу употребе најразорнијег наоружања. Таква је била ситуација са Берлинском кризом која је тада била у јеку, Суецком кризом 1956. године, ратовима у Кореји, Индокини, Кубанском кризом, па и са процесом деколонизације.
Београдска конференција несврстаних одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године. После Бандунга 1955. био је то први велики скуп лидера земаља које нису пристајале да се идентификују с блоковском поделом света, али је, за разлику од Конференције у Бандунгу којој су присуствовале земље Азије и Африке, Београдска конференција била глобални скуп.
Те 1961. у Београду обликовани су темељи потоње политике несврставања, кључни принципи и циљеви покрета у настајању, с циљем доприноса бољим међународним односима.
Пре свега је позивано на мир, разоружање, окончање колонијализма, а онда и на међусобно помагање с циљем несметаног самосталног развоја.
Током конференције усвојени су следећи акти: Декларација шефова држава и влада, Изјава о опасности од рата и Апел за очување светског мира.
Такође, тадашњим челницима две суперсиле, Џону Кенедију и Никити Хрушчову, упућена су писма истоветне садржине, са апелима на неопходност мирног расплета сукоба и разумно превладавање свих неслагања, као и на разоружање.
Позивано је на споразумно решавање конфликтних ситуација, на подршку процесу деколонизације, а као принципи несврставања истакнута су начелна противљења ма каквим блоковским идентификацијама, укључујући и присуство војних потенцијала великих сила, база.
Посебну важност за обликовање потоњег Покрета несврстаних имао је процес деколонизације.
Пре свега, Индија је од стицања суверености 1947. била земља чији су најистакнутији званичници у међународниом односима заступали начела која су мање више била приближна потоњим принципима несврставања. Она би се могла у извесном смислу пратити већ од Махатме Гандија. Нехру је позивао на мирољубиву коегзистенцију, приближном треминологијом, већ тада. Врло слично се понашала и Индонезија, односно њен лидер Сукарно. Отуда Конференција у Бандунгу, у Индонезији, априла 1955. године.
Потом, 1960. година, прозвана Годином Африке, била је време када је низ афричких земаља стекао независност. То је даље значило њихово присуство у међународном телима, у Уједињеним нацијама, што је битно изменило карактер дотадашње Организације Уједињених нација.
Постоје тврдње да је термин несврставање први пут употребљен током конференције у Коломбу 1954. године, тада Цејлон, од 1972. Шри Ланка, приликом састанка шефова влада Индије, Бурме (данас Мјанмар), Индонезије, Цејлона (данас Шри Ланка) и Пакистана. Они и кинески председник владе Чу Енлај усагласили су се око пет начела и то: међусобно поштовање територијалне целовитости, ненападање, немешање у унутрашње послове, економска сарадња и мирољубива коегзистенција земаља различитих унутрашњих уређења.
Важан корак била је Брионска декларација, коју су јула 1956. усвојили лидери Индије, Египта и Југославије Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер и Јосип Броз Тито.
Био је то позив на разоружање, превладавање неспоразума и сукоба широм света, израз подршке деколонизацији и ослободилачкој борби у Алжиру.
Током XВ заседања Генералне скупштине ОУН, у Њујорку, септембра/октобра 1960. предочен је заједнички апел Насера, Сукарна, Нкрумаха (Гана), Нехруа и Јосипа Броза Тита. Био је то позив на смиривање великим силама, односно апел да се спорови решавају мирним путем. Резолуција, међутим, није усвојена.
Београдској конференцији су претходила и путовања Јосипа Броза Тита, како у земље Азије педесетих, тако и у афричке земље пролећа 1961. године – Гану, Того, Либерију, Гвинеју, Мали, Мароко, Тунис, Египат, односно тада УАР.
Током тих сусрета, највише са Насером, усаглашено је одржавање Београдске конференције, која је накнадно прихваћена као Прва конференција несврстаних, пошто је Покрет коначно уобличен током Конференције у Каиру октобра 1964. године.
На Београдској, Првој конференцији шефова држава и влада несврстаних земаља, септембра 1961. учествовало је 25 земаља.
Према абецедном реду били су то Авганистан, Бурма, Етиопија, Гана, Гвинеја, Индија Индија, Индонезија, Ирак, Јемен, Југославија, Камбоџа, Кипар, Конго, Куба, Либан, Мароко, Мали, Непал, Сауди Арабија, Сомалија, Судан, Тунис, Египат, тада Уједињена Арапска Република, и Цејлон.
Били су присутни и представници 38 антиколонијалних и ослободилачких покрета, при чему је Алжир третиран као суверена земља иако то још није био.
Три земље су биле присутне као посматрачи – Боливија, Бразил и Еквадор. Од европских земаља, осим Југославије, ту је био и Кипар.