Када гусеница почне да једе лист неке биљке, на први поглед делује као да је исход већ познат. Биљка не може да побегне, не може да се сакрије и не може да узврати ударац као животиња. Вековима су биљке посматране као пасивне жртве света који их окружује. Међутим, савремена ботаника открива да су неке од њих развиле изненађујуће софистицирану стратегију одбране: када су нападнуте, оне позивају појачање.
Један од најпознатијих примера долази од дивљег дувана (Nicotiana attenuata), биљке која расте у сушним пределима западне Северне Америке. Током деведесетих година и почетком 21. века, истраживачки тим предвођен биологом Ian Baldwin-ом почео је да проучава шта се дешава када њене листове нападну гусенице дувановог соколца (Manduca sexta).
Научници су очекивали да ће биљка једноставно покренути производњу одбрамбених хемикалија. То се заиста дешавало, али открили су и нешто далеко необичније.
Чим би гусеница почела да гризе лист, биљка је у ваздух испуштала мешавину испарљивих органских једињења. Тај мирис није био намењен гусеници. Он је служио као сигнал другим организмима у околини. Убрзо су се појављивали неочекивани савезници – грабљиви инсекти који су се хранили управо тим гусеницама или њиховим ларвама. Другим речима, нападнута биљка је привлачила непријатеље својих непријатеља.
Још занимљивије откриће стигло је из истраживања кукуруза (Zea mays). Осамдесетих година холандски ентомолог Marcel Dicke и његове колеге показали су да биљке нападнуте одређеним штеточинама ослобађају хемијске сигнале који привлаче паразитске осице. Те ситне осице полажу јаја у тела гусеница, чиме значајно смањују бројност штеточина.
Научници су овај феномен касније назвали индиректном одбраном. Уместо да се саме боре против нападача, биљке користе друге организме као савезнике.
Како биљка уопште зна да је нападнута? Испоставило се да није довољно само оштећење листа. Истраживачи су открили да биљке могу да препознају и одређене супстанце које се налазе у пљувачки инсекта. На тај начин разликују обично механичко оштећење од стварног напада биљоједа. То је као разлика између поломљене гране услед ветра и стварног напада. Биљка не реагује на исти начин у оба случаја.
Зашто је ова стратегија толико ефикасна? Производња токсина и одбрамбених једињења троши драгоцену енергију. Ако биљка може да ангажује предатора који ће уклонити штеточину, она често постиже бољи резултат уз мањи трошак. Током милиона година еволуције настала је читава мрежа односа у којој биљке, инсекти и њихови предатори постају део истог система.
Истраживања су показала и да неке биљке шаљу упозорења својим суседима. Када ослободе одређене хемијске сигнале, оближње биљке могу почети да активирају сопствене одбрамбене механизме и пре него што напад стигне до њих. Ово откриће потпуно је променило начин на који научници посматрају биљни свет. Ливада или поље више не изгледају као скуп тихих организама који пасивно чекају своју судбину. Уместо тога, све више личе на сложену заједницу у којој се непрестано размењују информације.
Ипак, важно је бити опрезан са тумачењем. Биљке не дозивају помоћ свесно и не доносе стратегијске одлуке. Оно што видимо резултат је хемијских реакција и еволутивних прилагођавања која су се показала успешним током безброј генерација.
Док пролазимо поред поља кукуруза или дивљег цвећа, обично не примећујемо ништа необично. Али негде на површини једног листа можда је управо почео напад. У истом тренутку невидљиве молекуле полазе у ваздух као хемијска порука, а негде у близини предатор мења правац свог лета. У свету биљака, позив у помоћ нема звук — он има мирис.