Девет дана после напада који су променили слику света, председник Сједињених Америчких Држава стао је пред Конгрес и изговорио речи које ће обележити читаву једну епоху. Био је 20. септембар 2001. године, а Америка још није ни очистила рушевине Светског трговинског центра када је почела да тражи одговор на питање које је изгледало готово немогуће: како водити рат против непријатеља који нема државу, заставу, престоницу ни војску коју је могуће победити на бојном пољу?
До тог тренутка велики страхови светских сила углавном су имали јасно лице. Непријатељ је био држава са границама, армијом, тенковима и авионима. Хладни рат је почивао на равнотежи између две суперсиле које су знале где се противник налази и каквим оружјем располаже. Али напади 11. септембра показали су нешто ново: група људи без класичне војне моћи успела је да нанесе ударац најмоћнијој држави света, користећи цивилне авионе као оружје.
Парадокс је био у томе што је савремени свет имао технологију способну да види готово све, а ипак није успео да спречи напад који је припреман годинама унутар глобалне мреже људи, новца и идеологије. Ал Каида није била држава коју је могуће освојити и заменити другом влашћу. Није имала главни град који би могао да падне, заставу која би била спуштена или генерала који би потписао предају. А ипак, одговор је добио име рата.
Израз „рат против тероризма“ није био потпуно нов. Амерички званичници су га користили и раније, посебно после напада на амбасаде у Кенији и Танзанији 1998. године и напада на амерички разарач USS Cole 2000. године. Али тек после 11. септембра тај израз је постао глобална политичка формула. Тероризам више није посматран само као полицијски проблем или низ изолованих напада, већ као претња која захтева војни одговор широм света.
У том тренутку започела је велика промена у начину на који су државе гледале на безбедност. Границе више нису биле једина линија одбране. Аеродроми су постали места строжих контрола, обавештајне службе добиле су већу улогу, а многе земље су усвојиле нове законе који су проширили овлашћења државе у име спречавања будућих напада.
И ту се појавио нови апсурд. Људи су тражили већу сигурност, али је пут до те сигурности пролазио кроз питање колико су спремни да се одрекну дела своје приватности и слободе. Технологија која је некада обећавала повезивање људи почела је да се користи и за њихово праћење. Камере, базе података и дигитални надзор постали су део свакодневице у свету који је желео да спречи нови невидљиви напад.
Најчуднији део ове приче је што је „рат“ против тероризма имао све карактеристике рата, осим оног најважнијег – јасног краја. Класични ратови имају тренутак победе: пад града, потписивање споразума, предају противника. Али како прогласити победу над идеологијом? Како знати да је непријатељ поражен када он нема униформу и може се појавити на било ком месту?
Човечанство је у 21. век ушло са уверењем да ће највеће претње долазити од великих сила, моћних армија и софистицираног оружја. А онда је један од најзначајнијих сукоба новог доба почео против противника који је био невидљив, распршен и без класичне територије.
Можда је управо ту највећа иронија. Човек је вековима градио све сложеније системе да би контролисао свет око себе. А онда се суочио са непријатељем који је показао да у најповезанијем и најтехнолошки напреднијем друштву на планети и даље постоји нешто што је тешко ухватити, измерити и победити. Понекад највећи изазов није непријатељ који је превише јак. Понекад је то непријатељ који нема облик.