20.септембра 1519. године пет бродова испловило је из шпанске луке Санлукар де Барамеда са задатком који је у то време звучао као велики трговачки подухват. План је био једноставан на папиру: пронаћи западни пут до Острва зачина, стићи до богатих подручја данашње Индонезије, напунити бродове вредним товаром и вратити се кући богатији него што су отишли. Само што је постојао један мали проблем – људи који су цртали карте у 16. веку нису баш добро знали колико је велики свет.
На челу експедиције био је португалски морепловац Фернандо Магелан, човек који је већ имао искуство са великим поморским путевима, али и човек који је веровао картама далеко оптимистичнијим од стварности. Он није кренуо да докаже да је Земља већа него што се мислило, нити да направи историјско путовање око света. Кренуо је да пронађе краћи трговачки пут до богатства.
Управо у тој процени налазила се грешка која ће променити историју.
Почетком 16. века европске силе су се бориле за контролу над трговином зачинима. Бибер, каранфилић, мушкатни орашчић и други зачини нису били само додаци храни, већ роба вредна богатства. Португалија је контролисала источни пут око Африке, док је Шпанија тражила сопствену пречицу преко непознатих вода. Магелан је понудио управо оно што је шпански двор желео да чује: западни пролаз до Азије.
Његова идеја није била потпуно неразумна. Колумбо је неколико деценија раније показао да се преко Атлантика може стићи до нових земаља, али проблем је био што између Европе и Азије постојао огроман део планете који нико у Европи није заиста разумео. Није било спорно да је Земља округла. Спорно је било колико је велика.
Када је флота стигла до обала Јужне Америке, почела је потрага за пролазом кроз континент. Данас знамо да је то био Магеланов пролаз, али за људе на тим бродовима то је био лавиринт хладних вода, олуја и непознатих обала.
Један брод се разбио, један је побегао назад у Шпанију, а посада је све више сумњала у човека који их је повео у ову авантуру. Ипак, преостали бродови су наставили даље и коначно изашли из пролаза.
Испред њих није била Азија. Испред њих био је океан толико огроман да су му дали име које данас звучи готово као шала – Пацифик, „мирни океан“. Међути, „мирно“ није значило лако.
Магелан је очекивао да ће прелаз бити релативно кратак. У стварности, посада је недељама и месецима пловила кроз празнину коју нико није умео да измери. Храна је нестала, вода се покварила, морнари су оболели од скорбута, а према записима са путовања људи су у очају јели пацове, кожу са бродске опреме и све што је могло да их одржи у животу. Највећи проблем није био што су били неспремни. Били су спремни за пут који је постојао само на њиховим картама.
Оно што је Магелан погрешно проценио није био правац. Погрешио је величину света.
После више месеци пловидбе стигли су до Филипина. Тамо је Магелан успео да успостави контакте са локалним владарима, али је убрзо направио грешку која није била картографска већ људска. Умешао се у локални сукоб на острву Мактан, желећи да помогне савезнику и покаже снагу европског оружја. 27. априла 1521. године погинуо је у бици са ратницима локалног вође Лапу-Лапуа.
Човек који је кренуо да пронађе нови трговачки пут није дочекао ни најважнији део сопственог путовања.
Али експедиција није престала. Под командом Хуана Себастијана Елкана, једини преостали брод „Викторија“ наставио је пут и 1522. године стигао назад у Шпанију. Од око 270 људи који су кренули, вратило се само око 18 преживелих. На броду је било зачина, али највреднији товар није био у сандуцима. Била је то информација.
Људи су сада имали практичан доказ да је могуће опловити Земљу. Не зато што је Магелан то планирао, већ зато што је погрешно израчунао пут до нечега другог.
У томе је необичност целе експедиције. Једно од најважнијих путовања у историји настало је из погрешне процене. Магелан није кренуо да промени слику света. Кренуо је да пронађе краћи пут до зачина, а завршио је тако што је човечанству показао колико је свет заправо велики.
Његова карта је била погрешна, његов план се није остварио, а он сам се никада није вратио кући. Али управо због те грешке људи су први пут практично схватили размере сопствене планете. Понекад највећа открића не настану зато што неко тачно зна куда иде. Понекад настану зато што је неко довољно храбар да крене путем који се покаже много дужим него што је ико очекивао.