Када данас неко изговори име Дракула, већина људи не помисли на средњовековног владара, већ на замак обавијен маглом, црни огртач, оштре очњаке и бесмртног грофа који вековима вреба своје жртве. Та слика је толико снажна да је готово потиснула човека од којег је све почело. А највећи историјски парадокс лежи у томе што прави Влад III Цепеш, човек који је постао симбол вампира, највероватније никада није имао никакве везе са причама о натприродном створењу које пије крв.
Он није био вампир. Није се претварао у слепог миша. Није живео вековима. Био је владар мале средњовековне државе Влашке, човек који је живео у суровом времену у којем су ратови, завере и борбе за власт били свакодневица. Али историја је понекад необична: неке људе памти не по ономе што су били, већ по ономе што су касније постали у људској машти.
Влад III рођен је око 1431. године у Сигишоари, у данашњој Румунији. Његов отац Влад II био је члан Реда змаја, витешког реда који је основао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки са циљем борбе против Османског царства. Од тог реда потиче надимак „Дракул“ – од румунске речи која је тада била повезана са змајем, а не са ђаволом. Владов надимак „Дракула“ у почетку је значио отприлике „син Дракула“.
Већ ту почиње необичан пут једне речи. Оно што је некада означавало припадност витешком реду вековима касније постало је једна од најпознатијих речи у светској хорор култури.
Млади Влад је живео у времену када су велике силе користиле мале државе као бојно поље. Влашка се налазила између интереса Османског царства и Угарске, а локални племићи често су мењали стране у борби за власт. Као дечак, Влад је са млађим братом Радуом провео године као политички талац на двору османског султана, што је било уобичајено средство којим су велики владари обезбеђивали послушност својих савезника.
Када је касније дошао на власт, Влад је постао познат по бруталним методама кажњавања. Његов надимак Цепеш – Набијач – потекао је од начина погубљења који је користио против непријатеља и противника. Постоје бројни извори који говоре о масовним погубљењима, али историчари данас упозоравају да су неки од најстрашнијих описа настали у политичкој пропаганди његових противника.
Једна од најпознатијих прича говори да је Влад наводно оставио шуму од хиљада набијених тела како би застрашио османску војску која је напредовала ка његовој земљи. Да ли је прича у потпуности истинита или преувеличана, тешко је утврдити. Али управо такве приче су вековима храниле његов имиџ човека којег се треба плашити.
Занимљиво је да Влад Цепеш за живота није био познат као вампир нити као гроф из мрачних легенди. Његова репутација била је политичка. За неке је био сурови тиранин, за друге храбри бранилац хришћанске Европе од Османлија. У Румунији је касније често посматран као национални симбол отпора, док су га средњовековни немачки списи представљали као чудовишног владара.
А онда је, више од четири века после његове смрти, у причу ушао човек који ће створити сасвим новог Дракулу.
Ирски писац Брем Стокер објавио је роман „Дракула“ 26. маја 1897. године. Књига није била само прича о вампиру. Била је одраз страхова викторијанског друштва: страха од непознатог, од источне Европе, од болести, сексуалности и губитка контроле над светом који се брзо мењао.
Стокер никада није путовао у Трансилванију. Није видео замак Бран, који се данас често повезује са Дракулом, иако нема директну везу са Владом Цепешем. За стварање атмосфере користио је путописе, књиге и историјске белешке. Чак је у почетку размишљао да свом вампиру да друго име, али му је „Дракула“ звучало довољно мистериозно и снажно.
Још једна занимљивост је да Стокеров Дракула у првим годинама није био тренутни светски феномен. Роман је добио добар пријем, али права експлозија популарности дошла је касније, кроз позоришне адаптације и филмове. Посебно је важан филм „Dracula“ из 1931. године са Белом Лугосијем, који је створио визуелни изглед вампира какав многи људи и данас препознају.
Тако је један стварни средњовековни владар постао нешто што никада није био.
Влад Цепеш је био човек свог времена – суров, контроверзан и политички опасан владар. Гроф Дракула је бесмртно биће из књижевности. Између њих постоји огромна разлика, али људска машта је од неколико историјских чињеница направила један од најтрајнијих митова модерног доба.
Највећа иронија није у томе што је један окрутни владар постао чудовиште. И други владари његовог времена били су окрутни. Иронија је у томе што је човек који је желео да га памте као моћног владара постао бесмртан због приче у којој више није био човек.
Историја му је дала живот од неколико деценија. Књижевност му је дала вечност.