Пре пет векова, 29. августа 1526. године, на Мохачком пољу одиграла се одлучујућа битка у којој су Турци тешко потукли снаге Краљевине Угарске, чиме је отворен простор за даљи продор ислама на север и пад Будима.
Пораз на Мохачком пољу 1526. означио је крај средњовековне Угарске, односно њен пад под власт Турске која ће потрајати готово два века. За Мађаре, Бој на Мохачком пољу еквивалент је Боју на Косову за Србе.
Био је то судбоносан догађај не само за Мађаре него и велики део Европе. У то време Угарска је била последња велика препрека продору Турака дубље у Европу, а отпор њиховима навалама трајао је већ дуже од века.
Уочи Мохачке битке међународне околности биле су компликоване. Француска је неговала добре односе с Турском и чак подстицала агресивност султана, односно продор дубље у Европу.
На челу Угарске налазио се млади Краљ Лајош ИИ, ожењен сестром Фердинанда Хабзбуршког владара Аустрије, млађег брата римско немачког цара Карла В, с којим је Француска била у сталним ратовима.
Са друге стране, папа је апеловао на отпор Турцима, позивајући хришћане широм Европе да се придруже. Највећу помоћ онемоћалој благајни Угарске обезбедио је управо папа који је чак претопио у ту сврху половину црквеног блага. Аугзбуршки Фугери, тада водећи банкари Европе, такође су Лајошу II доставили огромна средства.
И поред тога ситуација је била врло тешка, трупе које су браниле јужне границе Угарске, добрим делом састављене од Срба, месецима нису плаћане, а ни другде прилике нису биле битно боље.
Београд је пао 1521. године, као и Земун и Шабац. Султан Сулејман И средином јула 1526. прешао је у Срем.
То није било изненађење пошто се у Будиму знало да наступа велика инвазиона војска већ извесно време док се кретала долином Мораве. Павле Бакић, потоњи титуларни деспот српски, који је пребегао, донео је углавном прецизне информације о размерама војске која наступа на Угарску.
После заузимања Петровардина који се опирао две седмице, Турци су заузели Илок па Осек, који се није ни бранио. Пошто је изграђен понтонски мост преко Драве, султан се са главнином војске у Барањи налазио 26. августа, а два дана потом на шест километара јужно од Мохача.
Турака је било до 80.000, не рачунајући позадинско особље. Њима насупрот, Лајош ИИ успео је да сакупи до 27.000 ратника. Осим угарског племства, било је ту плаћеника из низа европских земаља, Немаца, Чеха и Мораваца, плаћеника из Шлезије и Пољске, па чак и Шпанаца и Италијана. У оквиру уграских трупа налазили су се и Срби, чији су истакнути заповедници били Павле Бакић, Радич Босић. Ту се налазио и Јован Черни, односно Јован Ненад.
Угарска војска је имала око 6.000 коњаника и поседовала је до 80 топова. За европске прилике била је то огромна снага. Очекивао се такође долазак Јована Запоље из Ердеља са око 12.000 ратника, који, међутим, на бојно поље није дошао.
До битке је дошло 29. августа у поподневним сатима, иако су се војске претходно одмеравале у мање више борбеном поретку сатима. Мађари су напали, по налогу главнокомандујућег Пала Томорија, и у првој фази су имали више успеха пробивши редове турске румелијске (европске) војске.
Наредни ниво турских снага састављен од Анадолаца се потом померио отворивши простор за дејство турске артиљерије која је Мађарима нанела велике губитке. Турци су располагали са до 300 топова, које су им иначе правили европски стручњаци, плаћеници.
Коначни пораз угарским снагама нанели су анадолски ратници.
Битка је одлучена за мање од два сата. На бојном пољу је остало више од 20.000 мртвих.
Бој на Мохачком пољу у историју је ушао на само као одлучна победа Турака која је омогућила продор ислама даље у срце Европе, него и као битка коју је одлучила артиљерија, претходно употребљавана готово искључиво приликом опсада утврђених градова.
Угарски Краљ Лајош II такође је погинуо. Највероватније се удавио у мочвари уз оближњи Дунав. Према појединим наводима, претходно је рањен.
Султан још извесно време није схватио да је однео одлучујућу победу, па је своје трупе држао у борбеној приправности све до зоре наредног дана, нити је знао да је мађарски краљ погинуо.
Када се сутрадан у Будиму дознало за исход битке, комплетан двор а и велики део грађана Будима побегли су у Пожун, данашњу Братиславу.
На Мохачком пољу изгинуо је цвет мађарског племства, укључујући 28 највиших званичника, почев од канцелара, као и седам епископа, два архиепископа, међу њима и врховни командант Пал Томори.
Земља је била обезглављена. Даљи отпор, ма колико безнадежан, наставили су местимично сељаци, као у Суботици, Секешфехервару, Естергому, Тати, Комарому. У турским покољима страдале су тада стотине хиљада, а око 100.000 је одведено у робље.
Турски султан је у Будим ушао 12. септембра. Пешта не супротној страни Дунава запаљена је два дана потом. Плен је бродовима послат низ Дунав. Крајем месеца султан се запутио назад у Истанбул.
Потоњих деценија унутар Угарске вођен је грађански рат између присталица новопроглашеног краља Јована Запоље из Ердеља и Фердинанда Хабзбуршког, кога је други део племства прогласио за краља.
Будимски пашалук који је обухватао централне и јужне делове Угарске Турци су обликовали 1541. године. На истоку је, такође под султановом врховном влашћу, опстао аутономни Ердељ, док су северни и крајњи западни део Угарске доспели под власт Хабзбурга.
Будим ће бити ослобођен тек под Еугеном Савојским на самом крају 17. века.
Свега три године после Мохачке битке, септембра 1529. Сулејман Величанствени је опсео Беч.