Замислите научника који проводи дане голицајући пацове. Звучи као сцена из комедије, али управо су такви експерименти довели до једног од најнеобичнијих открића у савременој науци о животињама: пацови се, на неки начин, заиста смеју.
Дуго се веровало да је смех искључиво људска особина или, у најбољем случају, нешто што деле поједини примати. Међутим, крајем двадесетог века научници су почели да сумњају да и друге животиње показују облике радости, игре и забаве. Један од истраживача који је решио да то провери био је амерички неуронаучник др Џак Панксеп.
Док је проучавао понашање лабораторијских пацова, приметио је нешто необично. Када би их нежно голицао по стомаку и боковима, животиње су почињале да испуштају веома кратке, високе звукове. Људско ухо их не може чути јер се налазе у ултразвучном опсегу од око 50 килохерца. Тек уз помоћ специјалне опреме истраживачи су открили да пацови производе читав низ ових звукова током игре и голицања.
Што је било још занимљивије, пацови су почели да траже друштво научника који их је голицао. Када би се истраживач приближио кавезу, животиње су саме прилазиле, јуриле ка његовој руци и показивале понашање слично ишчекивању нечег пријатног. Није изгледало као да трпе експеримент. Напротив, деловало је као да уживају у њему.
Научници су затим упоредили ове ултразвучне звукове са људским смехом. Наравно, пацови се не смеју на исти начин као људи. Они не причају вицеве нити разумеју хумор. Али њихови звуци појављују се у ситуацијама које су повезане са игром, дружењем и позитивним емоцијама. Управо зато су многи истраживачи закључили да је реч о животињском облику смеха.
Откриће је отворило много дубља питања. Ако пацови могу да осећају радост, колико су заправо сложени њихови емоционални животи? Да ли и друге животиње имају своје верзије смеха? И где се уопште налази граница између људских и животињских осећања?
Наредни експерименти показали су да су најразигранији пацови уједно и најсклонији овим „насмејаним“ звуковима. Када би били под стресом или уплашени, звукови би нестајали. То је био још један доказ да су повезани са позитивним емоцијама, а не са случајним реакцијама тела.
Данас многи научници сматрају да је смех много старији него што се некада мислило. Могуће је да су његови корени настали милионима година пре појаве човека. Оно што код нас препознајемо као смех можда је само најразвијенија верзија механизма који је у животињском свету постојао много раније.
Следећи пут када неко каже да је „срећан као миш“, можда неће бити далеко од истине. Негде у некој лабораторији, један пацов можда управо јури ка руци истраживача, спреман за још једну туру голицања и још један налет свог тихог, ултразвучног смеха.
Научник који је тврдио да животиње имају емоције
Човек који је најзаслужнији за ово откриће био је амерички неуронаучник Џак Панксеп. Током каријере проучавао је емоције код животиња и заступао идеју која је некада била прилично спорна: да многе животиње не поседују само инстинкте, већ и праве емоционалне доживљаје. Док су неки научници били опрезни према таквим тврдњама, Панксеп је сматрао да се емоције могу проучавати научним методама, баш као и сваки други процес у мозгу. Његова истраживања смеха код пацова постала су један од најпознатијих примера који су подржали ту идеју.
Најнеобичнији део приче је то што људско ухо не може да чује „смех“ пацова. Њихови звукови налазе се у ултразвучном подручју, далеко изнад границе људског слуха. Истраживачи зато користе специјалне микрофоне и компјутерске програме који те високе тонове претварају у звукове које можемо да чујемо. Када се успоре и спусте у опсег људског слуха, ови сигнали звуче као кратки, брзи цвркути. Управо захваљујући таквој технологији научници су први пут успели да „прислушкују“ емоционални живот пацова.
Нису само пацови весељаци
Пацови нису једине животиње код којих је уочено понашање налик смеху. Шимпанзе и бонобои испуштају карактеристичне звукове током игре и голицања, а сличне реакције забележене су и код горила и орангутана. Код неких врста делфина истраживачи су приметили посебне звукове који се јављају током разиграних интеракција. Чак су и код појединих паса забележени специфични облици дахтања који се повезују са игром и узбуђењем. Све ово наводи научнике на помисао да смех можда није настао само једном, већ да су различите животињске врсте развиле сопствене начине изражавања радости.
На први поглед, прича о голицању пацова делује као симпатична занимљивост. Али њен прави значај је много већи. Ако чак и мали глодар може да доживљава облике радости, игре и ишчекивања, онда су емоције вероватно много старије у еволуцији него што се раније мислило. То значи да корени људске среће, дружења и смеха можда сежу десетинама милиона година у прошлост. Уместо да нас издваја од остатка животињског света, смех нас можда подсећа колико смо дубоко повезани са њим.
Због тога прича о насмејаним пацовима није само необична научна анегдота. Она представља прозор у једно од највећих питања биологије: када су се емоције појавиле и колико су заправо распрострањене у живом свету. А одговор би могао бити много сложенији и много занимљивији него што смо икада претпостављали.