Мало је личности у светској историји чији живот садржи толико противречности као живот Олге Кијевске. У једном делу живота била је немилосрдна осветница чије су казне улазиле у легенде. Према средњовековним хроникама, живе је сахрањивала непријатеље, спаљивала градове и годинама водила сурову освету за убиство свог мужа.
У другом делу живота постала је први хришћански владар огромне словенске државе, жена која је отварала путеве дипломатији, реформи државе и ширењу православља. На крају је канонизована као светитељка. Тешко је пронаћи необичнију биографију.
Олга је рођена крајем деветог века, вероватно око 890. године, мада тачан датум није познат. То је било време када је источна Европа изгледала потпуно другачије него данас. Огромним пространствима између Балтика и Црног мора владала је Кијевска Русија, држава која је тек стварала свој идентитет. Трговачки путеви повезивали су север Европе са Византијом, а реке су представљале главне саобраћајнице тог света.
На тим просторима живела су бројна словенска племена, али и Варјази – ратници и трговци скандинавског порекла који су играли важну улогу у настанку државе.
Олга се удала за кнеза Игора, владара Кијевске Русије. Дуго је живела у сенци свог мужа, што је у то време било уобичајено за већину владарки. Историја би је можда потпуно заборавила да се није догодио један догађај који ће променити све.
Убиство које је покренуло освету
Године 945. кнез Игор кренуо је да прикупи данак од Древљана, словенског племена које је живело западно од Кијева. Према хроникама, након што је већ наплатио порез, пожелео је још. То се показало као кобна одлука. Древљани су се побунили, заробили Игора и погубили га на изузетно суров начин. Средњовековни извори наводе да су га везали за савијена стабла која су потом пустили да се исправе, растргнувши његово тело. Вест је стигла у Кијев.
И ту почиње прича због које је Олга постала легенда. Њен син Свјатослав био је још дете, па је она преузела власт као намесник. Древљани су веровали да су победили. Чак су послали изасланике са предлогом да се Олга уда за њиховог кнеза Мала и тако оконча сукоб. Нису знали с ким имају посла.
Освета која је ушла у легенду
Према „Повести времених љета“, најважнијој хроници Кијевске Русије, Олга је организовала једну од најпознатијих освета у средњовековној историји. Када су стигли први древљански изасланици, наредила је да им се укаже част. Потом су, заједно са својим чамцем, бачени у дубоку јаму и живи закопани.
Када је послата друга делегација, позвала их је да се окупају пре пријема. Док су били у купатилу, врата су закључана, а зграда запаљена. Затим је организовала велику гозбу на месту где је сахрањен њен муж. Када су се гости опили, њени ратници су их напали и побили.
Да ли су сви ови догађаји заиста одиграли баш онако како су описани у хроникама? Историчари су подељени. Средњовековни писци често су улепшавали приче како би владари изгледали моћније или драматичније.
Међутим, нема сумње да је Олгина освета била стварна и да је била темељна. Најпознатији део приче тек је следио.
Град који су запалиле птице
После више неуспешних покушаја отпора, Древљани су се затворили у свој главни град Искоростењ. Опсада се одужила. Онда је Олга понудила мир.
Рекла је да не тражи велико благо. Довољно је да свака кућа пошаље неколико голубова и врабаца као знак покорности. Становници су прихватили. Према хроници, Олгини људи су потом за ноге птица везали комадиће запаљивог материјала. Када су птице пуштене, вратиле су се у своја гнезда под крововима кућа.
Недуго затим град је био у пламену. Историчари ни данас нису сигурни да ли се овај догађај заиста одиграо на тај начин или је реч о легенди која је временом постала део народног предања. Али прича је преживела више од хиљаду година и постала један од најпознатијих примера војне лукавости у средњовековној историји.
Када је осигурала власт, Олга је показала да није само осветник. Почела је да спроводи реформе које су ојачале државу. Уредила је систем пореза, успоставила административне центре и покушала да смањи могућност локалних побуна. То је био посао који се често занемарује у сенци драматичних прича о освети.
Али управо су те реформе помогле Кијевској Русији да постане стабилнија и организованија држава. Олга је схватала нешто што многи владари нису. Освета може донети задовољење. Али само добро уређена држава доноси трајну моћ. Средином десетог века донела је одлуку која ће трајно променити њено место у историји.
Отпутовала је у Цариград, престоницу Византијског царства, најмоћније државе хришћанског света тог доба. Тамо је примила хришћанство и добила име Јелена. Тим чином постала је први хришћански владар Кијевске Русије.
То не значи да је читава држава одмах прихватила нову веру. Напротив, већина становништва и даље је била паганска. Чак је и њен син Свјатослав остао веран старим боговима. Ипак, Олга је поставила темеље нечему много већем.
Жена која је припремила крштење једног народа
Тек једна генерација касније, њен унук Владимир Велики прихватиће хришћанство и започети масовно покрштавање Кијевске Русије. Тај догађај сматра се једном од најважнијих прекретница у историји источних Словена. Без Олге тај процес би вероватно изгледао другачије. Она је прва отворила врата византијском утицају, прва успоставила ближе везе са православним светом и прва показала да нова вера може постати део државног живота.
Зато је њен значај далеко већи од једног владарског мандата.
Светитељка необичне прошлости
Када је умрла 969. године, Олга је већ уживала велики углед међу хришћанима Кијевске Русије. Вековима касније проглашена је светитељком и добила титулу „равноапостолне“, што је једна од највећих почасти у православној традицији. То је необичан завршетак животне приче жене која је, према легенди, живе сахрањивала непријатеље и спаљивала градове. Али управо та противречност чини је толико занимљивом.
Олга Кијевска није била једноставна историјска личност. Била је владарка једног суровог времена, мајка која је осветила мужа, реформатор који је јачао државу и жена која је увела нову веру у земљу која ће вековима касније постати колевка многих словенских народа. Мало ко је успео да остави толико различитих трагова у историји. А још мање њих је прошло пут од осветника до светитеља.