Сидис је био дете чудо са коефицијентом интелигенције који је превазилазио Ајнштајнов, течно је говорио десетине језика и дипломирао на Харварду са 16 година. Међутим, уместо да постане светски лидер или научник, провео је остатак живота радећи безначајне послове, кријући се од јавности, скупљајући карте за трамваје и бежећи од очекивања друштва. То је фасцинантна студија о човеку који је знао превише, а желео само тишину.
У јануару 1910. године, док су се америчке новине утркивале у откривању нових индустријских чуда и хвалиле будућност која је наводно припадала генијима, један једанаестогодишњак је пред професорима Харварда говорио о четвородимензионалним телима као да објашњава правила бејзбола. Окупљени академици нису крили одушевљење. Пред њима није стајао само надарен дечак, већ нешто што је личило на научно пророчанство.
Вилијам Џејмс Сидис, син амбициозних руских имиграната, већ је био медијска сензација. Док су друга деца учила прва слова, он је читао Хомера у оригиналу, писао сопствени језик и памтио енциклопедијске податке са застрашујућом лакоћом. Свет је био уверен да гледа будућег Ајнштајна, човека који ће променити човечанство. Али нико није поставио једноставно питање: шта ако сам Вилијам уопште не жели тај живот?
У томе се крила трагедија. Док су новинари и професори у њему видели пројекат, он је све више сањао о обичности. Са шеснаест година дипломирао је на Харварду, али је уместо славе добио исцрпљеност и усамљеност. Није волео пажњу, није подносио интервјуе, а људи су га посматрали као неку врсту изложбеног примерка. После неколико неуспешних покушаја да предаје математику, почео је намерно да бежи од свега што га је подсећало на славу. Радио је као обичан чиновник и рачуновођа, често под лажним именима, а када би га неко препознао, давао би отказ и нестајао. Његова највећа страст нису биле космичке тајне или велике научне револуције, већ нешто што је већини људи деловало готово комично.
Опсесивно је сакупљао карте за трамваје, проучавао градске транспортне системе и писао дебеле рукописе о њиховој историји. Док је свет очекивао човека који ће освојити звезде, он је седео у малом стану и са искреним одушевљењем каталогизовао ретке трамвајске жетоне. Можда је баш у томе лежала највећа иронија читавог века опседнутог успехом. Човек за кога су говорили да може постати све, потрошио је живот покушавајући да постане нико. И можда је, упркос свему, управо у тој борби за право на тишину пронашао једину слободу коју му свет никада није желео добровољно да да.
Парадокс је постао још већи двадесетих година, када је Сидис доспео на насловне стране не због математике, већ због политике. У време када су Сједињене Државе биле обузете страхом од револуција и радничких покрета, овај бивши харвардски вундеркинд нашао се међу демонстрантима и завршио пред судом. Новинари су се наслађивали падом некадашњег чуда од детета. За јавност је то био доказ да је „геније скренуо с пута“, али они који су га познавали тврдили су да је Вилијам једноставно мрзео ауторитет и сваки покушај да га неко усмери. Иронија је била готово сурова. Човек кога су родитељи и професори годинама обликовали по сопственим замислима постао је одрастао човек који није желео да било ко управља његовим животом. У слободно време писао је под псеудонимима, а мало ко је знао да је иза тих чудних потписа стајао некадашњи харвардски феномен.
Посебно га је занимала историја америчких домородаца и необичне статистике. У једном од својих рукописа покушавао је да реконструише рану историју Северне Америке, док је у другом са готово дечачким одушевљењем анализирао развој градског превоза. Неки биографи тврде да је поседовао огромну личну архиву испуњену белешкама, мапама и исечцима из новина, праву малу енциклопедију коју је стварао далеко од очију јавности. Чак је конструисао и сопствени календар за праћење историјских периода, убеђен да се догађаји могу посматрати на сасвим другачији начин од оног који нуде уџбеници.
Још необичнији био је његов однос према слави. Док би већина људи дала све да их памте као геније, Сидис је водио готово герилски рат против сопствене репутације. Када је магазин „Њујоркер“ тридесетих година објавио текст који га је представио као трагичног губитника, био је толико огорчен да је покренуо судски спор због нарушавања приватности. Тај процес је касније постао важан преседан у америчком праву, јер је отворио питање колико далеко штампа сме да иде у праћењу нечијег живота.
И док су новине у њему виделе симбол пропалог генија, Сидис је живео готово анонимно у изнајмљеним собама, избегавајући познанства и бежећи од сваког ко би у њему препознао некадашњу сензацију. Када је 17.јула 1944. године умро од можданог удара, имао је свега четрдесет шест година. Није било великих комеморација, ни академских почасти, ни свечаних говора. Човек за кога су некада веровали да ће променити свет отишао је тихо, готово неприметно. Али можда је управо у томе лежала последња победа Вилијама Џејмса Сидиса. Док су други читав живот трошили снагу покушавајући да постану славни, он је потрошио свој покушавајући да побегне од туђих очекивања. А у веку који је од генијалности правио спектакл, можда је најнеобичнији чин био одбити аплауз и једноставно затворити врата за собом.