У јесен 1940. године четворица дечака из околине француског места Монтјинак нису тражила историју. Нису тражили доказ о почецима људске уметности, нити су могли да претпоставе да ће њихов случајни проналазак променити начин на који човек гледа сопствену прошлост. Тражили су пса.
Пас по имену Робо нестао је у близини једне рупе на земљишту које су деца познавала. Покушавајући да га пронађу, проширили су отвор и спустили се у мрак. Уместо изгубљене животиње, пронашли су ходнике чији зидови су чували нешто што је преживело хиљаде година тишине — десетине хиљада година старе слике животиња.
Тако је један нестали пас постао случајни посредник између модерног човека и његових најстаријих предака.
Унутар пећине Ласко нису се налазили трагови бића које је XX век замишљао као грубог и примитивног човека који се бори само за опстанак. На зидовима су били коњи, јелени, бизони, дивљи говеда и друге животиње, приказани са изненађујућим осећајем покрета, облика и композиције. Били су то трагови људи који нису имали градове, писмо, металне алате ни оно што данас називамо цивилизацијом, али су имали потребу да створе слику света у којем су живели.
Ту почиње велики парадокс Ласкоа.
Људи модерног доба дуго су волели да гледају на прошлост са осећајем надмоћи. Веровање је било једноставно: што је човек старији у историји, то је примитивнији. Развој технологије, науке и градова требало је да буде доказ да смо постали не само моћнији већ и разумнији. А онда су зидови једне пећине поставили непријатно питање.
Како назвати примитивним људе који су, у светлости слабих пламенова, дубоко под земљом, оставили слике које и после 17.000 година изазивају дивљење? Како објаснити да неко ко није имао точак, књиге или машине већ разуме потребу да остави траг, да представи животињу, да сачува тренутак?
Можда највеће откриће Ласкоа није било шта су ти људи знали, већ шта су осећали. Они нису цртали зато што су морали. Цртање није било неопходно за преживљавање као лов или ватра. Био је то вишак — нешто што човек ради када жели да изрази страх, поштовање, машту или потребу да каже: „Био сам овде.“ Али историја је, као и много пута раније, показала своју иронију. Када је модерни човек открио пећину, пожелео је да је покаже целом свету. Хиљаде посетилаца почеле су да улазе унутра, носећи са собом не само дивљење већ и последице сопственог напретка. Влага, промене температуре и угљен-диоксид из људског даха почели су да угрожавају слике које су преживеле ледена доба. Човек који је измислио технологију морао је да прихвати да је његово највеће достигнуће понекад — да не додирује оно што је пронашао.
Због опасности по цртеже, пећина Ласко је затворена за јавност 1963. године. Касније су направљене верне реплике како би посетиоци могли да виде део тог древног света, док је оригинал остао заштићен од својих најопаснијих посетилаца — самих људи.
И ту се круг затвара. Пре 17.000 година човек је ушао у мрак пећине да би оставио свој траг. Десетинама хиљада година касније други човек је ушао у исти тај мрак и скоро га уништио само зато што је желео да му се приближи.