Данас је тешко замислити догађај који више припада свету од Светског првенства у фудбалу. Милијарде гледалаца, године припрема, инфраструктура, маркетинг, безбедносни протоколи, градови који се мењају због неколико недеља турнира.
Али прво Светско првенство није почело тако. Почело је као прилично несигурна идеја. Када је 30. јула 1930. Уругвај у Монтевидеу победио Аргентину 4:2 и постао први светски шампион у историји фудбала, нико није могао да зна да присуствује почетку највећег спортског догађаја на планети.
У ствари, у том тренутку је постојало доста разлога да све пропадне. Само тринаест репрезентација прихватило је позив. Данас би то личило на организациони неуспех, али 1930. није било једноставно прећи Атлантик због турнира који никада раније није постојао. Велике европске репрезентације попут Енглеске, Италије и Немачке нису ни дошле. Неки нису веровали у идеју, неки нису желели трошак, а неки нису били спремни да неколико недеља проведу на броду.
Европски тимови који су ипак кренули – Француска, Белгија, Румунија и Југославија, путовали су заједно бродом Conte Verde. Са њима је путовао и председник ФИФА Жил Риме. Пехар није био у обезбеђеном транспорту нити у специјалној футроли. Носио га је у коферу.
Пут је трајао шеснаест дана. Фудбалери су тренирали трчећи по палубама брода, а увече гледали музичке и забавне програме организоване за путнике. Светско првенство није изгледало као почетак новог доба спорта него као помало хаотична експедиција.
Постоји још један детаљ који данас делује готово невероватно. Румунски тим практично је саставио краљ. Према причама из тог времена, краљ Карол II лично је интервенисао како би играчи добили одсуство са посла и могли да путују у Уругвај. Уругвај, домаћин турнира, није био случајан избор. Земља је већ била олимпијски шампион из 1924. и 1928. године и желела је да обележи сто година независности великим међународним догађајем. Данас Уругвај има нешто више од три милиона становника, али је у то време био једна од најмоћнијих фудбалских земаља света.
Финале је било све осим свечане церемоније. Аргентина и Уругвај већ су имали жестоко ривалство. Десетине хиљада Аргентинаца кренуле су бродовима преко Рио де ла Плате ка Монтевидеу. Толико људи покушало је да пређе да многи нису ни стигли до стадиона пре почетка утакмице. На улазу су посетиоце претресали и тражили оружје. Капије стадиона отворене су шест сати пре почетка, а трибине су биле пуне већ у подне.
Онда је уследио можда најнеобичнији спор у историји финала. Две репрезентације нису могле да се договоре којом лоптом ће играти. Свако је веровао својој.
Аргентина је желела своју лопту, увезену из Шкотске. Уругвај своју, купљену у Енглеској. На крају је Жил Риме пресекао: једно полувреме играће се једном, друго другом лоптом. До полувремена Аргентина је водила 2:1. У другом делу, са другом лоптом, Уругвај је дао три гола и победио 4:2.
Победа није била само спортска. Следећи дан у Уругвају проглашен је државним празником. У Буенос Ајресу демонстранти су гађали каменицама уругвајски конзулат. Има још један детаљ који се данас лако изгуби. Тренер победничког Уругваја, Алберто Супичи, имао је само 31 годину. И даље је најмлађи селектор који је освојио Светско првенство.
Када данас гледамо снимке тог финала, делују скоро нестварно: другачији терен, другачије кретање, судија у сакоу и игра која још није постала глобални спектакл. Али можда управо зато делују блиско. Јер 1930. године Светско првенство још није било машина за производњу историје. Било је само неколико тимова, један град, један кофер са пехаром и група људи који нису знали да управо измишљају један од главних ритуала двадесетог века.