Постоје сведоци историје који не говоре. Не пишу мемоаре, не остављају фотографије, не подижу споменике. Стоје мирно и чекају. Годину. Век. Миленијум. А онда, када човек помисли да је његово време најважније што се икада догодило на Земљи, довољно је да стане испод једног гинка и схвати колико је кратка људска прича.
Гинко билоба је једина жива врста читаве древне групе биљака која је некада имала бројне сроднике. Његови преци појавили су се пре више од двеста милиона година, у време када су континенти још увек били другачије распоређени, а диносауруси тек почињали своју владавину. Док су се смењивали читави светови, настајале и нестајале врсте, мењала мора и планински венци, листови гинка остали су готово непромењени. Када су палеонтолози открили фосиле старе више од 150 милиона година, схватили су да их је понекад тешко разликовати од листова који сваке јесени падају са стабала у данашњим парковима. У еволуцији, где је промена правило, гинко је изузетак који делује готово невероватно.
А онда је природа учинила нешто што делује као сурова иронија. Врста која је преживела диносаурусе није нестала у некој великој катастрофи. Полако се повлачила. Захлађења, промене климе и нови екосистеми постепено су брисали гинко са већег дела планете. До средњег века вероватно је опстао само у неколико области Кине. Могуће је да је у том тренутку био на корак од коначног нестанка.
И ту почиње један од најлепших историјских апсурда. Човек, који ће много касније постати највећа претња безбројним врстама, вероватно је несвесно спасао управо ову. Вековима су будистички монаси садили гинко у двориштима храмова и манастира. Није то био научни програм очувања природе. Нису знали да чувају последњег представника лозе старе више од двеста милиона година. Садили су га зато што су га сматрали светим, дуговечним и достојанственим дрветом. Захваљујући тим засадима, гинко је преживео период у ком је можда могао потпуно да нестане из природе. Данас ботаничари и даље расправљају да ли уопште постоје истински дивље популације или су готово сва стабла потомци оних које су људи вековима неговали. Замислити да је један „живи фосил“ опстао захваљујући монасима који нису ни слутили шта чувају један је од оних тренутака када је историја чуднија од сваке фикције.
Гинко је необичан и по свом односу према времену. Док већина дрвећа релативно брзо почиње да се размножава, гинко не жури. Нека стабла не стварају семе двадесет, тридесет, па чак ни четрдесет година. За њега је пола људског живота тек почетак зрелости. Поједини примерци живе више од хиљаду година. Када би човек могао да пита један такав гинко шта је све видео, одговор би обухватио више историје него што је људски ум у стању да замисли.
Али ни ту се прича не завршава. Шестог августа 1945. године, у 8 часова и 15 минута, изнад Хирошиме експлодирала је прва атомска бомба употребљена у рату. У кругу око хипоцентра готово све је било спаљено или сравњено. Зграде су нестале, хиљаде људи су погинуле, а многи су веровали да на том простору годинама неће бити живота.
Међу уништеним храмовима и улицама стајало је и неколико стабала гинка. Била су тешко оштећена. Кора им је била спржена, гране уништене, дебла изгорела. Свако ко би их погледао могао је закључити да су мртва.
Следећег пролећа догодило се нешто што нико није очекивао. Из стабала су избили нови зелени изданци.
Данас је познато шест гинкова који су преживели експлозију на удаљености од отприлике једног до два километра од хипоцентра. Нека од тих стабала и даље расту. На појединима су постављене плоче које подсећају пролазнике да је живот на том месту одбио да прихвати коначни пораз.
Иронија је готово савршена. Човек је направио оружје способно да у једном тренутку уништи читав град. Дрво које је своју еволуцију започело пре него што су постојале птице у данашњем облику, преживело је тај тренутак и наставило да ради једино што је одувек радило – да сваког пролећа пусти нове листове.
Гинко зато није симбол неуништивости. И он може да страда од болести, пожара, сече или времена. Његова прича је много занимљивија. Она показује колико су људске представе о трајности варљиве. Империје су себе називале вечнима. Цареви су подизали споменике уверени да ће надживети векове. Градови су сматрали да су непролазни. Већина њих данас постоји само у књигама.
Гинко и даље стоји.
Можда је зато највећи апсурд његове биографије управо перспектива. Ми историју меримо генерацијама, државама и ратовима. За гинко су диносауруси, ледена доба, царства, светски ратови и атомска бомба само различита поглавља једног истог, бескрајно дугог живота. Док човек своје највеће победе и најстрашније катастрофе доживљава као преломне тренутке цивилизације, једно древно дрво их је преживело на исти начин на који преживљава сваку зиму – стрпљиво чекајући пролеће.