Постоје места на Земљи где људи планирају дан по киши, где јој се радују или је проклињу. А постоји и један предео у ком је киша толико ретка да њен долазак више личи на догађај него на временску појаву.
На северу Чилеа простире се пустиња Атакама – једно од најсувљих места на планети. Простор дугачак скоро хиљаду километара између Тихог океана и планинског венца Анда, место на ком поједине области добију толико мало падавина да су научници деценијама покушавали да објасне како такав предео уопште опстаје.
Када су током двадесетог века почела систематска мерења, у неким деловима Атакаме метеоролози су забележили године у којима није измерена значајна количина кише. Поједине студије касније су указивале да су постојала подручја у којима је између већих падавина могло да прође више деценија. Управо тај податак створио је репутацију места које је „заборавило кишу“.
Атакама, међутим, не изгледа као пустиња из маште.
Нема бескрајних пешчаних дина нити призора који личе на море песка. Уместо тога ту су камен, со, тврда земља, висоравни и светлост која уме да делује скоро нестварно. Небо је толико чисто да понекад изгледа ближе него другде.
Разлог за ову сушу није један него више њих који се укрштају на истом месту.
Са запада долази хладна Хумболтова морска струја, названа по немачком природњаку и истраживачу Александру фон Хумболту, који је почетком деветнаестог века проучавао овај део света. Хладна вода отежава испаравање и смањује могућност стварања кишних облака. Са истока се уздижу Анди — огромна природна препрека која задржава влажан ваздух са друге стране континента. Између њих остаје простор у ком облаци постоје, али често не постану киша.
Када су први европски истраживачи и путописци описивали Атакаму у деветнаестом веку, многи су је доживљавали као негостољубив простор који нема много тога да понуди. Испоставило се да су погрешили.
Испод сувог тла налазила су се огромна лежишта натријум-нитрата — супстанце која је у деветнаестом и почетком двадесетог века постала изузетно вредна за производњу ђубрива и експлозива. Због тог богатства кроз пустињу су почеле да ничу железнице, насеља и рударски градови. Нека од тих места данас стоје готово нетакнута као градови духова.
Један од најпознатијих је Умберстон, некадашње рударско насеље које је некада имало позориште, школу и улице пуне живота, а данас стоји у тишини и прашини као подсећање да чак и најсувља места имају своје успоне и падове.
Али можда најнеобичнија ствар код Атакаме није прошлост него небо.
Због изузетно сувог ваздуха и мале количине облака овде су подигнуте неке од најважнијих светских астрономских опсерваторија. Астрономи долазе из различитих земаља да би посматрали свемир управо са места на ком је вода готово одсутна. Понекад делује као да је пустиња толико празна да је постала идеално место за гледање у оно што је далеко.
А онда се понекад догоди нешто што све промени.
После необично обилних киша, које могу доћи после година или чак дужих периода суше, делови Атакаме процветају. Испод земље све време мирују семена и биљке које као да чекају сигнал. Неколико дана воде може да претвори предео камена у пространство прекривено цветовима. Људи који су то видели описују осећај као да природа на кратко открије да је све време нешто чувала. И можда је управо зато Атакама толико привлачна. Не зато што је место без кише. Него зато што показује да чак и тамо где делује да се ништа не мења, живот понекад само стрпљиво чека свој тренутак.