Када је 10. августа 1519. године експедиција Фернанда Магелана кренула из Шпаније, нико није могао да каже колико ће пут трајати, куда тачно води, нити да ли ће се уопште ико вратити. Данас ту пловидбу памтимо као почетак првог путовања око света. Али људи који су тог дана стајали на обали нису видели историју. Видели су пет бродова који одлазе и људе који можда више никада неће доћи кући.
Историја овакве приче најчешће исприча из палубе. Забележи имена заповедника, број бродова, датуме и открића. Мање говори о онима који су остали.
Постоји још нешто што данас лако заборављамо када читамо о великим путовањима. Људи почетком шеснаестог века нису одлазили уз обећање да ће се јавити кад стигну. Полазак на овакву експедицију није личио на дуго службено путовање него на тихо прихватање могућности да је ово последњи сусрет. Није било писама која стижу за неколико дана, није било вести, није било начина да се потврди да је неко жив. Када би брод нестао из видокруга, иза њега је остајала само нада.
Фернанд Магелан тада није био млади авантуриста који полази у непознато него човек од око четрдесет година, већ искусан морепловац, са животом који је имао своју тежину. Био је ожењен Беатрис Барбозом, младом женом из угледне породице у Севиљи. Имали су породицу и живот који је, бар споља, већ имао облик нечег трајног.
А онда је прихватио пут. То није било путовање какво данас замишљамо. Није постојао календар повратка, није било порука, није било начина да неко јави да је жив. Полазак на овакву експедицију значио је нешто што се данас тешко осети: одлазак без извесности да ће други човек икада сазнати шта вам се догодило.
Замислимо тај дан у луци. Галама, ужад, дрво које шкрипи, људи који утоварују последње бачве воде и соли. А негде мало даље стоји жена која не зна да ли се опрашта на месец дана, пет година или заувек. Не постоји свечани говор. Не постоји историјски тренутак. Само неколико реченица које нико није забележио.
Пет бродова је испловило. Вратио се један. Магелан се никада није вратио. Погинуо је 1521. године на Филипинима, не дочекавши да види завршетак путовања које је касније ушло у историју. Експедицију је до краја довео други човек.
А Беатрис то никада није сазнала од њега. Према историјским подацима, умрла је пре него што је експедиција окончана. Нема великих писама, нема легендарног сусрета после повратка, нема завршне сцене какву би филм волео.
Можда је зато ово ипак љубавна прича. Не зато што знамо много о њиховој љубави, него зато што знамо нешто једноставније: да је постојала довољно дуго да једно од њих двоје остане на обали и гледа како други одлази преко хоризонта који још нико није умео да измери.
И можда је то једна од ретких ствари које се нису промениле од 1519. године – сва велика путовања нечија су туђа историја, а нечије чекање.