Никада није живео у Америци. Нема доказа да је икада стао на њено тло. А ипак, оставио је новац да тамо настане једна од највећих научних и културних установа на свету. Када је 1829. године умро Џејмс Смитсон, енглески научник и човек необичне биографије, његова последња воља звучала је готово као литерарни заплет. Ако његов наследник не буде имао потомке, целокупно богатство треба да припадне Сједињеним Америчким Државама – за оснивање установе „за умножавање и ширење знања међу људима“.
Формулација је била кратка, али необично широка. Није тражио универзитет. Није тражио библиотеку. Није тражио споменик себи. Тражио је нешто што ће производити и ширити знање.
У тренутку када је написао тестамент то је деловало готово необјашњиво. Смитсон је био Британац, рођен око 1765. године као ванбрачни син енглеског племића. Образован, богат и научно активан, бавио се хемијом, минералогијом и природним наукама. Путовао је Европом, објављивао радове и припадао кругу људи који су веровали да наука није само занимање већ начин да се свет учини разумљивијим.
Па зашто Америка?
Историчари ни данас немају потпун одговор. Једно тумачење каже да је у младој америчкој држави видео простор који још нема круте институције старе Европе. Друго каже да је желео бесмртност коју у сопственој земљи није могао да добије. Постоји и једноставније објашњење: можда је веровао да знање има више смисла тамо где тек треба да се гради.
Пошто је наследник заиста умро без потомака, новац је после сложеног правног поступка пребачен преко Атлантика. У питању је било више од пола милиона долара – огроман износ за деветнаести век. После дугих расправа амерички Конгрес је 10. августа 1846. године донео закон којим је основана Смитсонова установа.
Али занимљиво је шта је уследило.
Нико у почетку није био сигуран шта та установа заправо треба да буде. Универзитет? Истраживачки центар? Национални музеј? Библиотека? Расправе су трајале годинама јер је Смитсонова реченица била истовремено јасна и нејасна.
На крају је настало нешто необично – институција која није само једна ствар. Данас Смитсонова установа обухвата музеје, галерије, истраживачке центре, архиве, библиотеке, научне програме и милионе предмета. Њени простори чувају све: од свемирских летелица и фосила до историје уметности, фотографије, културе и технологије.
У томе постоји мала историјска иронија.
Човек који никада није био у Америци постао је један од најтрајнијих америчких добротвора. А можда је занимљивије нешто друго: Смитсон није оставио новац да се направи једна зграда. Оставио је идеју. Скоро два века касније та идеја и даље ради — да знање вреди тек онда када може да пређе границе, језике и генерације.
Када је Џејмс Смитсон умро 1829. године, износ који је оставио за будућу установу процењен је на око пола милиона америчких долара – сума која би данас вредела вишеструко више десетина милиона. Новац није стигао одмах. Прошле су године правних поступака, расправа и превоза преко Атлантика пре него што је завештање стварно постало доступно америчкој држави.
Прва велика зграда установе завршена је средином деветнаестог века и због црвенкасте боје и необичног изгледа добила је надимак „Замак“. И данас представља један од најпрепознатљивијих симбола установе. Џејмс Смитсон никада није видео резултат свог поклона, али је 1904. године његово тело пренето у Сједињене Америчке Државе и сахрањено управо у згради коју је његово завештање омогућило. Данас Смитсонова установа обухвата више десетина музеја, галерија и истраживачких центара, милионе предмета и једну од највећих музејских и научних мрежа на свету.
Можда је најнеобичнији податак ипак овај: човек који је тражио само „умножавање и ширење знања међу људима“ није оставио никаква детаљна упутства како то треба да изгледа. После скоро два века, његова једна реченица и даље производи нове одговоре.