Понекад је довољно да се неколико живота заврши на истој тачки, па да људи почну да верују да та тачка нешто значи.
Рокенрол је током деценија створио бројне митове. Неки су настали из стварних догађаја, неки из легенди које су временом постале јаче од чињеница. Међу најпознатијима је један који је добио једноставно име: Клуб 27.
Његови „чланови“ никада нису основали клуб. Ниједан од њих није знао да ће бити део исте приче. Нису имали заједнички манифест, нису припадали истом покрету и нису делили исту судбину. Једино што их је повезало било је то што су били изузетно познати и што су умрли у 27. години.
Прва велика веза створена је почетком седамдесетих.
У размаку од свега неколико месеци свет је изгубио троје музичара који ће касније постати симболи једне епохе. У септембру 1970. године умро је Џими Хендрикс, један од најутицајнијих гитариста у историји музике. Само неколико недеља касније преминула је Џенис Џоплин, глас који је обележио психоделичну еру шездесетих. Годину дана касније, у Паризу је умро Џим Морисон, фронтмен групе The Doors. Тада још није постојао „Клуб 27“.
Постојала је само серија трагичних вести.
Али људи не памте само догађаје. Они траже везе између њих.
Када је 1994. године преминуо Курт Кобејн, фронтмен групе Nirvana, имао је 27 година. Његова смрт догодила се у тренутку када су претходне приче већ постојале у колективном сећању. Тада је број почео да добија сопствени живот.
Настала је идеја о „Клубу 27“ — групи музичара који су наводно повезани неком необичном судбином.
Али стварност је била мање мистериозна и, на неки начин, занимљивија.
Наука није пронашла доказ да музичари имају посебну склоност да умиру баш са 27 година. Велики број познатих уметника умро је у другим годинама. Број 27 није био правило природе, нити нека невидљива граница коју таленат не може да пређе. Када је 2011. године са 27 година умрла Ејми Вајнхаус, мит је добио нову снагу и постао део популарне културе широм света.
Био је образац који је створио човек.
А ту се појављује једна стара особина људског ума. Ми не волимо хаос. Када се неколико великих догађаја догоди близу један другог, природно почињемо да тражимо објашњење. Повезујемо тачке, стварамо причу и дајемо значење нечему што можда није имало скривени узрок.
Ипак, то не значи да је Клуб 27 без значаја.
Напротив.
Његова снага није у броју, већ у симболу.
Сви његови најпознатији „чланови“ били су људи који су у кратком времену створили огроман утицај. Њихова музика није нестала са њиховим животима. Напротив, њихова прерана смрт често је додатно учврстила њихов статус легенди.
Ту се открива још један необичан део људске природе.
Када неко умре млад, посебно на врхунцу стваралаштва, ми често замрзнемо његову слику у том тренутку. Не видимо године које би дошле после. Не видимо промене, грешке, падове или нове почетке. Памтимо човека у тренутку највеће снаге.
Зато су митови о младим уметницима толико снажни. Они претварају недовршен живот у савршено заокружену причу.
Али можда је највећа мистерија Клуба 27 управо у томе што није мистерија.
Није број 27 створио легенде. Легенде су створиле број 27. Неколико изузетних људи умрло је у истој животној доби, а човечанство је од те случајности направило симбол. Не зато што не разуме чињенице, већ зато што одувек покушава да пронађе значење у ономе што му се догоди. Понекад не памтимо само људе који су променили свет. Памтимо и бројеве које смо им ми доделили.