Честер Карлсон је провео године у својој импровизованој лабораторији у Квинсу, миришући на сумпор и спаљену пластику, покушавајући да реши један врло земаљски, чиновнички проблем. Као правник за патенте који је патио од артритиса, био је уморан од ручног преписивања докумената и прављења карбонских копија.
Године 1938. успео је да пренесе први статички електрицитет на папир и створи процес који је назвао ксерографија (од грчких речи за „суво писање“). Ипак, прави апсурд ове приче почиње тек када је са тим функционалним проналаском покуцао на врата тадашњих индустријских гиганата. Одбиле су га компаније попут RCA, General Electric и бројне друге велике корпорације тог времена.
Више од двадесет великих компанија погледало је уређај који је могао да револуционизује проток информација и закључило да је потпуно бескористан, јер су постојеће карбонске копије биле „сасвим довољно добре“. Човек је измислио будућност, а свет му је узвратио зевком, укопан у уверење да нико неће платити за технологију која ради нешто што јефтина индиго копија већ обавља.
Спасоносни корак уследио је од мале фирме из Рочестера под именом Haloid Company, која је касније променила име у Xerox. Они су једини видели потенцијал у овом тешком, компликованом процесу и одлучили да ризикују све што имају на развој комерцијалног модела. Тако је у јесен 1959. године свету представљен модел Xerox 914. Са висином од скоро један метар, ширином већом од стола и тежином од преко три стотине килограма, ова машина је више личила на део тешке фабричке машинерије него на канцеларијски уређај. Била је огромна, компликована за производњу и захтевала је сопствену електричну инсталацију. Када су је пустили на тржиште, консултанти су предвиђали потпуни крах, тврдећи да ниједна нормална канцеларија неће купити машину која кошта више него што један просечан бизнис заради за годину дана.
Тада је уследио можда највећи тржишни и психолошки парадокс у историји модерног пословања. Уместо да продаје машине, Xerox је одлучио да их изнајмљује за свега петнаест долара месечно. Цака је била у томе што је свака копија након првих пет стотина коштала неколико центи. Компанија је рачунала да ће људи користити уређај умерено, тек за неколико кључних докумената недељно. Међутим, оно што су потпуно превидели била је дубока људска потреба за умножавањем информација када то постане лако и доступно. Канцеларије су буквално полуделе за копирањем. Оно што је некада захтевало прекуцавање или умотавање у мастиљаве папире сада се дешавало притиском на једно дугме у року од неколико секунди. Број направљених копија није се мерио стотинама, већ милионима месечно, а мали центи су почели да се преливају у милијарде долара профита за Xerox.
Ова огромна и прескупа машина крила је у себи још један готово бизаран детаљ који сведочи о раним данима технолошког напретка. Због процеса који је комбиновао топлоту, статички електрицитет и папир у праху, Xerox 914 је имао озбиљну тенденцију да се прегреје и буквално запали у сред рада. Уместо да повуку производ и признају технички пораз, инжењери су смислили решење које савршено осликава индустријски прагматизам тог времена. Уз сваку испоручену машину, као обавезан део стандардне опреме, стизао је мали, скривени апарат за гашење пожара, који су запослени еуфемистички називали „спречивач прегревања“. Пословни људи широм Америке су сасвим мирно прихватили чињеницу да њихова револуционарна канцеларијска справа може сваког тренутка да букне, док год им омогућава да брзо дуплирају извештаје за састанак.
Успех модела 914 потпуно је трансформисао начин на који свет комуницира, створивши бирократску културу какву данас познајемо и покренувши праву експлозију папирологије. Честер Карлсон, који је две деценије провео на рубу сиромаштва покушавајући да докаже вредност свог патента, преко ноћи је постао један од најбогатијих људи на планети, иако је већи део свог богатства касније анонимно поклонио у добротворне сврхе. Прича о Xerox-у 914 на крају остаје као подсетник на то како човечанство често не уме да препозна сопствене потребе све док му се оне не сервирају у облику огромне кутије од триста килограма која повремено гори, показујући да је разлика између „потпуно непотребног“ и „неизоставног“ заправо само питање праве перспективе.