Када је 16. септембра 1975. године Папуа Нова Гвинеја постала независна држава, свет је добио једну од најнеобичнијих политичких творевина модерног доба. Није била највећа по територији, није била најбогатија по ресурсима, нити је имала дугу историју заједничке државности. Али имала је нешто што је готово незамисливо у савременом свету: више од 800 језика и стотине заједница чији су се путеви вековима готово нису укрштали.
У већини држава језик је један од темеља заједничког идентитета. Људи деле исте речи, исте приче, исте историјске успомене. У Папуи Новој Гвинеји та логика готово да није постојала. На простору који је данас једна држава живеле су заједнице које су развијале сопствене језике, обичаје и друштвене системе, често у долинама и планинским областима раздвојеним неприступачним тереном.
Та географија је учинила нешто необично. Док су се у другим деловима света царства ширила, народи мешали, а језици нестајали под притиском већих сила, у унутрашњости Нове Гвинеје мале заједнице су вековима чувале сопствене светове. Понекад је суседно племе било удаљено само неколико километара, али је говорило потпуно другачијим језиком и имало другачије обичаје.
А онда је савремена политика у једном тренутку морала да направи оно што природа и историја нису урадиле: да све те различите светове споји у једну државу.
Папуа Нова Гвинеја је вековима била под утицајем спољних сила. Источни део острва био је под немачком, а потом аустралијском управом, док је јужни део био британска, а касније аустралијска колонија. Те различите управне области временом су спојене, а након Другог светског рата Аустралија је преузела контролу над целом територијом.
Када је дошла независност, нова држава није наследила вековну заједничку државну традицију. Наследила је границе које су нацртали колонијални управници и задатак да створи заједнички идентитет тамо где су постојале стотине посебних идентитета.
Зато је Папуа Нова Гвинеја морала да пронађе необично решење. Ниједан од домородачких језика није могао постати јединствени језик целе државе. Уместо тога, изабрани су енглески, ток писин и хири моту као службени језици, док су стотине локалних језика наставиле да живе у својим заједницама.
Ток писин је посебно занимљив пример. Настао је као креолски језик заснован углавном на енглеском, али са утицајима различитих локалних језика. Од језика контакта радника у колонијалном периоду временом је постао један од главних начина комуникације у целој земљи.
Али управо ту настаје највеће питање ове необичне државе.
Шта заправо држи једну земљу заједно?
У многим деловима света одговор је био: заједничко порекло, један језик, заједничка историја. Папуа Нова Гвинеја показује да држава може настати и другачијим путем не зато што су људи вековима били један народ, већ зато што су у једном тренутку морали да науче да живе у истом политичком оквиру.
То није једноставан процес. Различитости су донеле и изазове: локалне поделе, тешку комуникацију, неједнак развој и питање колико једна модерна држава може да обухвати толико различитих заједница.
Али управо у томе лежи необичност Папуе Нове Гвинеје. Она није доказ да различитости увек стварају сукобе, нити да су границе довољне да створе народ. Она је пример једног великог историјског експеримента: шта се дешава када држава мора да изгради заједништво међу људима који нису наследили једну заједничку причу. Понекад државе настају зато што један народ жели своју земљу. Папуа Нова Гвинеја је настала као покушај да различити светови науче да деле исту земљу.