Тог 16. маја 1972. године, обала Дунава код Кладова подсећала је на позорницу за научнофантастични филм. Усред сиве бруталистичке архитектуре и бетонских бастиона, два човека у беспрекорним оделима, Јосип Броз Тито и Николае Чаушеску, притиснули су дугме којим је званично „Ђердап“ пуштен у рад.
Био је то тријумф социјалистичког инжењеринга, пети највећи хидроенергетски систем на свету у том тренутку. Али иза ове церемоније крила се сурова борба са реком која је вековима гутала бродове и прича о цивилизацијама које су, зарад киловат-сати, морале да потону у заборав.
Док су се на светској позорници велике силе гледале преко нишана, СФРЈ и Румунија су извеле дипломатски маневр без преседана. „Ђердап“ није био само електрана; био је то мост између два различита модела комунизма.
Дунав је на овом месту био најужи, али и најдубљи у целој Европи (преко 80 метара), са брзацима који су за пловидбу били опаснији од отвореног мора. Да би се ова грдосија зауздала, потрошено је толико бетона да би се њиме могао изградити аутопут од Београда до Париза. Оно што мало људи зна јесте да је пројекат био толико прецизан да су румунска и југословенска страна грађене паралелно, свака за себе, а када су се среле на средини реке, одступање је било мање од неколико милиметара.
Потопљени Оријент усред Дунава
Највећа тајна и тиха патња „Ђердапа“ је острво Ада Кале. Смештено само неколико километара узводно, ово речно острво било је времеплов – заглављено у отоманској прошлости, са уским улицама, мирисом локума, кафе и јасмина.
Због подизања нивоа језера, Ада Кале је морала бити жртвована. Иако су постојали планови да се цело острво, камен по камен, пресели на оближњу тврђаву Шимијан, то се никада није у потпуности десило. Данас испод површине језера „Ђердап“, на дубини од неколико десетина метара, и даље стоје остаци џамије, кућа и гробља – невидљива Атлантида која подсећа на цену напретка.
Римљани, Сименс и коначна победа
Занимљиво је да Тито и Чаушеску нису били први који су покушали да укроте ову клисуру. Скоро 19 векова пре њих, римски цар Трајан је овде изградио чувени мост, чији остаци и данас пркосе времену.
Инжењери СФРЈ су заправо завршили оно што су Римљани започели, користећи најсавременију опрему коју су, игром судбине, делом пројектовали наследници Сименса (о којем смо већ писали). Пуштањем у рад ове бране, Дунав је коначно постао мирно језеро, али је клисура изгубила свој првобитни, дивљи изглед.
Данас је то технолошко чудо које обезбеђује петину енергије Србије, али сваки пут када погледате у мирну воду Ђердапа, знајте да гледате у површину под којом спавају читаве историје, потопљене вољом два председника и немилосрдном логиком индустријализације.
Да бисмо разумели величину „Ђердапа“, морамо га посматрати као завршни чин драме која је почела пре два миленијума. Први озбиљан покушај да се овде покори природа извео је цар Трајан, чији су инжењери премостили Дунав и уклесали пут кроз непроходне стене, користећи само снагу људских мишића и гвоздена длета. Римљани су тада поставили логистички темељ – доказали су да је контрола над Ђердапском клисуром кључ за владавину овим делом света.
Међутим, док су Римљани кротили простор, Сименс је вековима касније омогућио кроћење саме енергије. Без патената Вернера фон Сименса и његовог разумевања електромагнетне индукције, „Ђердап“ би остао само гомила бетона. Турбине и генератори који су 1972. године почели да претварају снажан речни ток у светлост градова, директни су наследници Сименсових лабораторија. Ово је био тренутак када се античка амбиција срела са врхунском европском науком.
Коначна победа коју су Тито и Чаушеску прогласили тог мајског дана заправо је била победа човека над „гробљем бродова“. Подизањем нивоа воде, опасно подводно стење и непредвидиви вртлози који су вековима били нерешива енигма за све претходне владаре – од Трајана до Хабзбурга – трајно су и сигурно потопљени. „Ђердап“ је тако постао место где је модерна технологија коначно исплатила историјски дуг античким градитељима, стварајући мирно језеро на месту где је Дунав некада најгласније режао.