Пре него што су постојали календари, сатови и године подељене на месеце, људи су ипак знали када да се сеје, када да се лови и када да се припреми за зиму. Време се није мерило бројевима, већ природом.
Сунце као први часовник
Најстарији и најпоузданији „сат“ било је Сунце. Његов положај на небу одређивао је део дана, док је дужина сенке показивала приближно доба дана.
Примитивни сунчани сатови постојали су хиљадама година пре писаних календара и коришћени су у Египту, Месопотамији и Кини.
Месец и ритам ноћи
Месечеве мене биле су кључне за праћење времена. Пун месец, млади месец и њихове смене, служиле су као природни „месец“.
Многи стари народи делили су време на лунарне циклусе, од по око 29–30 дана, што је био темељ каснијих календара.
Годишња доба као мера године
Пре него што је постојао појам „године“, људи су време делили на периоде хладноће и топлоте, кише и суше.
Пољопривредне заједнице су време мериле према:
– почетку сетве
– жетви
– миграцији животиња
Смена годишњих доба била је важнија од тачног броја дана.
Звезде као оријентир
Посматрање звезда играло је огромну улогу. Појава одређених звезда на хоризонту, означавала је промену периода у години.
У Египту је, на пример, појава звезде Сиријус најављивала изливање Нила, што је било кључно за пољопривреду.
Обреди и памћење времена
У многим културама време се памтило кроз обреде, празнике и митове.
Није постојао датум, али се знало да се одређени ритуал обавља „када се Сунце врати“ или „када Месец поново постане пун“. Усмена традиција чувала је временске обрасце.
Камени трагови времена
Монументалне грађевине попут Стоунхенџа показују да су људи пратили солстиције и еквиноције много пре формалних календара. Камење је служило као стални маркер кретања Сунца током године.
Од природе ка бројевима
Тек развојем сложенијих друштава, јавила се потреба за тачним бележењем времена – ради пореза, трговине и управљања. Тако су природни ритмови постепено претворени у бројеве, а бројеви у календаре.