Седмог септембра 1812. године одиграла се чувена битка код Бородина, кључни и најкрвавији сукоб Наполеонове инвазије на Русију. Француски император је, вођен сопственим митом о непобедивости, веровао да ће једна велика, тактички савршена битка натерати руског цара на колени и решити судбину Европе. Парадокс је у томе што је Бонапарта технички „победио” и заузео Москву, али је његова бирократска опсесија формалном победом потпуно превидела чињеницу да је ушао у празну, запаљену престоницу без хране и логистике. Тако је један од највећих војних умова у историји упао у замку сопственог поноса, претворивши величанствену победу на папиру у почетак највећег и најкрвавијег повлачења у блату и снегу.
Цареви су вековима веровали у једноставну формулу: освојиш престоницу, добијеш рат. Скоро сви су били у праву. Онда је дошао Наполеон и марширао право у највећу историјску грешку своје каријере.
Пут до Москве водио је преко Бородина, где се француска Велика армија сударила са руском војском у једној од најкрвавијих битака деветнаестог века. Дан је завршен тако што су Французи остали господари бојишта. На папиру, то је изгледало као победа. У стварности, земља је била прекривена десетинама хиљада мртвих и рањених, а војска која је требало да зада коначни ударац већ је била опасно исцрпљена. Наполеон је касније могао да констатује да је поље остало у његовим рукама, али поље није било оно што му је било потребно. Требало му је нешто много важније – воља противника да призна пораз.
Фото: Википедија
Неколико дана касније, француски цар је ушао у Москву уверен да је рат практично завршен. Логика је деловала неумољиво. Ко изгуби престоницу, мора да тражи мир. Тако су функционисали европски ратови. Само што Русија тог септембра није пристала да се понаша као Европа.
Уместо свечане предаје, дочекао га је град који је готово престао да буде град. Већи део становништва је отишао, државна управа није постојала, а убрзо су избили пожари који су уништили огромне делове Москве. Уместо богатог административног центра, Наполеон је добио празне улице, изгореле квартове и складишта која нису могла да прехране стотине хиљада људи и коња. Освојио је место, али не и државу.
Тада је почела најскупља пауза у војној историји. Данима, затим недељама, Наполеон је чекао писмо руског цара Александра I. Био је уверен да ће, пре или касније, стићи предлог за мир. Писмо никада није дошло. Руски двор је ћутао. То ћутање показало се разорнијим од многих топовских салви.
Док је цар чекао дипломатију, његова војска је полако нестајала. Залихе су се топиле, коњи угинули од глади, дисциплина слабила, а линије снабдевања постајале све дуже и све несигурније. Није постојао један тренутак у ком је Велика армија поражена. Она је једноставно почела да се распада, дан по дан, у граду који је требало да буде награда, а претворио се у замку.
Када је коначно наређено повлачење крајем октобра, француска војска више није напуштала освојену престоницу као победник који завршава поход. Напуштала је место које није имало никакву вредност без политичке капитулације коју је Наполеон очекивао. Тактички је освојио Москву, али није освојио оно због чега је у њу уопште дошао.